Pre nekoliko godina, u Njujorku je objavljena knjiga “1000 mesta koja morate da vidite pre nego što umrete”.

Na početku knjige, ispisane su reči nepoznatog autora: “Život se ne meri brojem udisaja koje tokom života načinimo, već momentima i mestima koja nam oduzimaju dah”.

Ivana Dukčević, profesor umetnosti i dizajna, putopisac

Jednočasovni let balonom iznad Kapadokije, u cik zore, uz crvenkasto nebo i bez daška vetra, jedna je od stvari koje, boraveći u centralnoj Anadoliji, ne bi trebalo da propustite. Iako prilično visoka cena leta može značajno da izmeni vašu, već možda pozitivno donešenu, odluku, ako ne odete – nećete znati šta ste propustili.

Verovatno nikada neću zaboraviti svoje prvo jutro u Kapadokiji, kada me je nešto pre 6 sati probudio neobičan huk. I onda još jedan, pa još jedan. Kada sam otvorila drvena vrata naše “pećine”, sobe u pansionu jednog od “vilinskih dimnjaka”, smeštenog na samom vrhu mesta Goreme, ugledala sam jedan od najčarobnijih prizora na svetu. Gomila šarenih balona jedrila je nebom iznad stena čudesnih oblika i presijavala se na jutarnjem suncu. Savremena tehnologija može da nas iznenadi svakakvim čudima, ali teško da iko osim Majke prirode može da stvori predeo tako čudesan i bajkovit kao što je Kapadokija.

Čudesne oblike stena, koji ponekad liče na izdužene kućice, na turskom nazivaju peri badžalari (peri bacaları), u prevodu, “vilinski dimnjaci”. Nastali su pre oko 30 miliona godina, nakon erupcija, nekada, aktivnih vulkana, a sada konusnih planina, Erdžijes Dagi, na severoistoku Kapadokije (Erciyes Daği, 3.917 m) i Hasan Daği, na jugozapadu (3.268 m). Dokazano je da su sve do perioda neolita ovi vulkani bili aktivni, jer su u Kapadokiji pronađeni praistorijski crteži sa prikazima erupcija iz tog perioda.

Kapadokija
Foto Ivana Dukčević

Rano je julsko jutro, nešto pre pet sati. Stojim ispred kapije pansiona, u gornjem delu mesta Goreme. Tek počinje da sviće. U hotelčićima i pansionima svuda unaokolo, inače, krcatim turistima, mir i tišina. Posle nekoliko minuta, čuje se zvuk motora i iza krivine se pojavljuje beli kombi. Tek tada primećujem da dva vilinska dimnjaka niže od našeg, još troje pospanih turista sedi na pločniku. Kombi se zaustavlja ispred kapije njihovog pansiona i oni ulaze. Nakon pet minuta, još jedan kombi projurio je pustim putićem, između kapija i izduženih stena, i zaustavio se malo dalje, kod sledećeg pansiona. Ulaze još dvoje. Sunce je već počelo da se promalja iza stena na istoku, kada se ispred našeg pansiona zaustavio kombi. Najzad!

Kapadokija
Foto Ivana Dukčević

Uspavani Španci i Italijani, i sanjivi Japanci, sa duksericama preko majica (ujutro je hladnjikavo i tokom leta), truckali su se zajedno sa nama do livade, kilometar, dva izvan mesta Goreme. Na poljani između čudesnih stena – prizor za pamćenje. Sivkaste nijanse kamenih formacija u praskozorje nasuprot crvenkastom nebu na istoku i na desetine šarenih balona u prućanim korpama, koje “balonari” skidaju sa prikolica džipova i pune toplim vazduhom.

Keks i sokovi, čaj i kafa u plastičnim čašama poređani su na dugačkom, improvizovanom stolu. Apsolutni mir narušavaju užurbani pokreti i glasovi balonara i raspoređivanje po korpama – u svaku po 24 čoveka. Poslednji pogled ka zemlji van korpe i kratak kurs prinudnog sletanja: “Kada kažem – sad, svi u čučeću poziciju!”

I onda odjednom, uz huku vrelog vazduha koji puni balon, samo se odlepite od zemlje – bukvalno. Nema potiska kao u liftu, ili avionu, ni osećaja sile zemljine teže – za petnaestak sekundi već ste na stotinak metara iznad prelepih pejzaža kapadokijskih kanjona.

Kapadokija
Foto Ivana Dukčević

Jedno vreme balon lebdi na pristojnoj visini, a onda kreće da se postepeno spušta ulazeći u procepe, kanjone i doline sa neobičnim stenama. Dok jedrimo između njih, mlađani kapetan namerno spušta naš “brod” sve niže, na samo nekoliko metara od žbunastih vinograda i peskovitog, vulkanskog tla.

U momentu kada svima biva jasno da ćemo udariti u prvi vilinski dimnjak ispred nas, topli vazduh kao od šale, za par sekundi, penje naš balon i spektakularno izlazimo iz kanjona. Ne postoje reči koje mogu da opišu ovaj doživljaj.

Kapadokija
Foto Ivana Dukčević

Po sletanju, na skoro u metar predviđenom mestu, tačno na prikolicu džipa koji vozi balon i korpu nazad (obratite pažnju na to kojom brzinom ogromni balon pun vazduha postaje tek parče tkanine, i na koji način ga prazne), otvara se šampanjac, svakom poklanja ruža i “sertifikat” o uspešno obavljenom letu iznad Kapadokije. Neponovljivo.

Do Kapadokije najbrže možete stići avionom iz Istanbula, letom Turkish Airlines-a do grada Kajserija (Kayseri – oko tri leta dnevno, u trajanju od 1h 25min), a onda još oko 60 km autobusom.

Kapadokija
Foto Ivana Dukčević

Druga opcija je međugradski autobus. Od Istanbula do Nevšehira (centralnog grada oblasti severne Kapadokije) ima 750 km, ili oko 9,5 sati vožnje autobusom. Centralni deo Kapadokije udaljen je desetak kilometara od Nevšehira.

Postoji nekoliko kompanija koje organizuju let balonima u Kapadokiji. Cene leta se kreću između 130 i 180 evra. Probajte da let rezervišete unapred, preko pansiona u kojem odsedate, jer ukoliko znaju nekog od balonara, postoji mogućnost da dobijete let po nižoj ceni, od oko 110 – 120 evra (deca do 12 godina, najčešće plaćaju 50 % cene).

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.