Tokom pređenih oko 320 km, za razliku od prethodno opisanog dana ovaj smo posvetili kulturi i istoriji.

Od Susa do glavnog grada Tunisa vodi autoput dužine od oko 140 km, izuzetno dobro obeležen. Postoje dve naplatne rampe, kod Susa i ispred ulaza u Tunis (putarine su oko 3 evra).

Kada stignete do Tunisa, ne skrećite prema centru grada već produžite prema severozapadu, u smeru ka samo par kilometara udaljenim predgrađima na obali mora: Kartagini i Sidi Bu Saidu, gde su svoje vile podigli imućni Tunižani. Primetićete da je većina kuća u Tunisu bele boje, sa obaveznim metalnim vratima u “istočnjačkom stilu”, ofarbanim najčešće u plavu boju. Oko njih se uspinju žbunovi cvetnih bugenvilija, štrče grane oleandera, a u vazuhu se širi opojni miris belog jasmina.

U Kartagini (Carthage), na padini brda prema moru nalazi se veliki kompleks predsedničke palate sa više zgrada i uređenih dvorišta (slikanje i ulaz je zabranjen), a na uzvišenju iznad, u smeru ka moru prostiru se ostaci nadaleko čuvene Hanibalove – Kartagine. U IX veku pre naše ere, feničanska princeza Alisa “pustolov” (Elissa “Dido”) zbog okrutne samovolje svog brata napustila je prestonicu Tir (sada u Libanu), i praćena svojim pristalicama otisnula se brodom u nepoznati svet, ne bi li pronašla svoj novi dom.

Pročitajte i ovo: Tunis – Prvi deo – Sus i Port El kantaui + korisne informacije o letovanju u Tunisu

Na najisturenijem delu Afrike, odlučila je da osnuje “Novi grad” (na feničanskom “Kart Hadašt”)  ili – Kartaginu. Međutim, na tom području već su živeli Berberi. Njihov vladar dozvolio je Alisi da podigne željeni grad ali pod uslovom da on bude veličine koju može da pokrije – koža jednog bika. Alisini ljudi ubijaju najvećeg bika, a dovitljiva princeza njegovu kožu iseca na tanke, dugačke trakice, koje spaja na krajevima. Na taj način uspeva da ”opaše” prilično veliki prostor, te da na uzvišici kraj mora osnuje svoj grad.

Pročitajte i ovo: Tunis – Drugi deo – El Džem, Matmata i Gabes

Uskoro, Kartagina je postala jedan od vodećih trgovačkih centara u celom Mediteranu. Pokušavaju da je osvoje Grci, a potom i Rimljani tokom čuvenih Punskih ratova. Tokom Drugog punskog rata, kartaginski vojskovođa Hanibal prešao je Alpe sa slonovima i malo je falilo da osvoji Rim. Zauzvrat, u poslednjem Punskom ratu (149 – 146. p. n. ere) Rimljani su uspeli da osvoje Kartaginu.

Umorni od borbe i besni zbog decenija prethodnih bezuspešnih pokušaja, spalili su grad do temelja (kuće su gorele u plamenu dok su ljudi bili na spratu). Po osvajanju, Rimljani su po leševima posipali morsku so kako se Kartaginjani ne bi “rodili iz pepela”. Ono malo preživelih povuklo se ka jugu, te su ostaci feničanske kulture danas vidljivi samo u Kerkuanu, u centralnom delu države, i nigde više u Tunisu.

Na ruševinama Kartagine, Rimljani su podigli svoj grad – koloniju, a sa plodnih ravnica i brežuljaka severnog Tunisa, plodovi pomorandži, limuna, mandarina, grožđa i maslina, ali i pšenice, našli su put do Rima. Tunis je postao žitnica koja je hranila Rim.

Osim temelja par spaljenih kartaginskih kuća, na lokalitetu Kartagine danas se mogu videti skoro isključivo ostaci iz rimskog perioda. Lokalitet se sastoji od 8 zasebnih celina: amfiteatar (Amphitheatre), rimsko naselje (Villas Romaines), teatar (Theatre Romain), Starohrišćanski muzej (Musee Paleochretien), Muzej Kartagine (Musee de Carthage), Tophet de Salambo, Antoninova kupatila (Thermes d’ Antonin) i Luka (Punic port)… Možda ćete posle obilaska ostati razočarani, jer većina stvari u antičkoj Kartagini ili do kraja nije iskopana, ili je potpuno opustošena tokom prohujalih vremena. Obiđite Muzej Kartagine, jer se u njemu nalazi otprilike većina onog što je do sada pronađeno.

Nešto očuvanije ostatke građevina iz rimskog perioda videćete ako pođete južno od Tunisa, u centralni deo zemlje. U tom području nalazi se više lokaliteta kao što su: Utique, Bulla Regia, Dougga, Maktar, Sbeitla, Thuburbo Majus i na kraju Zaghouan, odakle put severa (ka Kartagini) kreće čuveni rimski akvadukt.

Od Kartagine do Sidi Bu Saida (Sidi Bou Said) ima 2 kilometra. Još jedno imućno predgrađe grada Tunisa na brdu pored mora, ali sa drugačijom, nešto novijom istorijom. Pre par vekova, Sidi bu Said bilo je mesto odmora za mornare, a svetionik na vrhu brda moreplovcima umornim od plovidbe pokazivao je put do sigurne luke. Iako se od tog vremena dosta stvari promenilo, Sidi Bu Said je definitivno uspeo da sačuva svoj šarm.

Putem koji vas strmo vijugajući vodi uzbrdo, za par minuta stižete na skoro sam vrh brda. Parkirajte auto na velikom parkingu, uđite u lavirint uličica Sidi Bu Saida, i bićete prijatno iznenađeni. Da na blistavo belim kućama koje se zbijaju jedna uz drugu nema prelepih plavih i žutih orijentalnih kapija, a na gornjim spratovima istih kuća jednoličnost belila ne razbijaju plavi, kao srma izvezeni drveni doksati, pomislili biste da ste se nekim čudom našli usred čuvenog ostrva Santorinija, u Grčkoj.

Istočnjačke kapije na belim kućama svojevrsni su zaštitni znak Tunisa, pa turisti tokom čitave godine opsedaju ovo mesto, šetaju uličicama, a zatim prave pauzu uz piće u jednom od autentičnih kafića, sa obaveznim pogledom na more.

Iz Sidi Bu Saida pođite nazad put centra grada Tunisa. Pređite preko nasipa dugog par kilometara koji na dva dela deli veliki zaliv u kojem leži prestonica. U produžetku nasipa, direktno ćete ući u glavnu ulicu Avenue Habib Bourguiba. Prepoznaćete je po modernoj konstrukciji sat-kule oko koje su vodoskoci, i dva paralelna drvoreda u sredini ulice između kojih je široko šetalište za pešake.

Na samom kraju ulice, nalazi se Port de France (ili Port de Mere), kapija koja označava ulaz u medinu grada Tunisa, najveću i najšareniju medinu u zemlji. Prošetajte njenim sukovima i pogledajte dvorište Velike džamije, ali vodite računa da je u njoj za vreme molitve strancima ulaz zabranjen.

Od uzanih ulica pretrpanih keramikom, predmetima od kamilje kože, posrebrenog nakita i mirisa nargila, možda će vam se zavrteti u glavi, pa ćete poželeti da iz nje izađete. Medina je prilično velika, te ako se izgubite pitajte usputne prolaznike da vas upute na izlaz Port de France i izaći ćete na istom mestu odakle ste ušli.

Kada je kultura u pitanju, najčuvenije mesto u prestonici je Muzej Bardo (Musee le Bardo). Nalazi se u istoimenoj četvrti na jugozapadu grada, smešten u palati nekadašnjeg turskog guvernera ove oblasti (u vreme osmanlijske okupacije severne Afrike). Iako je muzej najpoznatiji po najvećoj kolekciji rimskih mozaika na svetu, u njemu se čuvaju i neki delovi nameštaja iz antičkog perioda, kosti lobanje nekoliko praistorijskih ljudi nađenih na ovom području, stari novčići, itd. Ulaznica za muzej staje oko 4 evra, otvoren je od 9.30 do 17 h, zatvoren ponedeljkom.

Na nešto manje od pola puta nazad ka Susu, skrenite sa autoputa ka moru, i na desetak kilometara od odvajanja stići ćete u turističke gradiće Hamamet i Nabel. Nabel (Nabeul), nekada poznat kao rimski “Neapolis” (“Novi grad”), već duže vreme je centar grnčarstva i keramike u čitavom Tunisu. Po nešto povoljnijim cenama, ovde možete kupiti činije, šolje, tanjire, keramičke pločice i slično, sa floralnim i geometrijskim motivima u arapskom stilu.

U rimskom “Pudputu”, a sada Hamametu (Hammamet) – od arapskog “hamam”, što znači “kupatila”, prošetajte medinom i obratite pažnju na šareno ofarbane barke i čamce lokalnih ribara. Ovo nekada ribarsko selo “otkrio” je između dva svetska rata rumunski milioner Georgi Sebastijan. Sagradio je vilu na obali mora u koju su dolazili u to vreme čuveni intelektualci, umetnici i ostali belosvetski egzilanti, Andre Žid i Pol Kle, na primer. Danas je njegova kuća pretvorena u Kulturni centar grada Hamameta.