Tokom srednjeg veka, na Iberijsko poluostrvo sa Mavarima (Arapima iz severne Afrike) stigla je i umetnost oslikavanja pločica.
Za razliku od španskih koje od odlaska Mavara nisu doživele preterane transformacije, u Portugalu je ova neobična vrsta umetnosti u okviru arhitektura kuća vremenom dovedena do savršenstva. Osim pločica, jedan od najupečatljivijih obeležja zemlje su i njeni pločnici, na portugalskom – Calçada Portuguesa. U svakom, čak i najmanjem mestu Portugala uživaćete hodajući po pločnicima najneobičnijih šara, napravljenih od mozaika crnih (ili tamno sivih) i belih kamenčića.
Krajem XV i početkom XVI veka, Portugalom je vladao kralj Manuel I, kada je zemlja bila na vrhuncu moći – osvojene su nove teritorije, ustanovljene mnoge kolonije iz kojih se pomorskim putevima zbog uspešne trgovine (prvenstveno začinima) novac obilato slivao u državnu kasu.
Ovaj svojevrsni procvat države uticao je na sve aspekte života te je pod patronatom velikog pokrovitelja umetnosti – Manuela I, u Portugalu nastao specifičan stil u arhitekturi po njemu nazvan – manuelin stil, poznat još i kao – kasna gotika.
Elementi ovog stila prepoznatljivi su u kitnjastim, reljefnim detaljima u belom kamenu, i najviše podsećaju na nekakvu veselu verziju srednjovekovne gotike sa motivima “uvrnutog konopca” na stubovima, stilizovanih lanaca od lengera i “sitnim vezom” koji krivuda po površini reljefa.
Slično bluzu crnačkog stanovništva severne Amerike ili na primer turskoj sevdalinci, fado (što znači “sudbina”) vrsta je melanholične muzike nastale u radničkim četvrtima, čija je emocija “saudade” (“tuga”) ustvari čežnja za izgubljenim ili nikada dostignutim, osećanju napuštenosti i često bezvremenosti. Osim ljubavi i emocija, tematika fado muzike ima veze i sa osećanjem rodoljublja i žalom za davno izgubljenim lagodnim životom u kolonijama.
Dekoracija sa azuležosima na Železničkoj stanici u mestu Pinjao (dolina reke Duro) / foto: Ivana Dukčević
“Azulejos“ – pločice azuležosi
Tokom srednjeg veka, na Iberijsko poluostrvo sa Mavarima je stigla i umetnost oslikavanja pločica. Za razliku od španskih koje od odlaska Mavara nisu doživele preterane transformacije, u Portugalu je ova neobična vrsta umetnosti u okviru arhitektura kuća, vremenom dovedena do savršenstva.
U Lisabonu, na čuvenoj buvljoj pijaci Feira da Ladra (“Pijaca ženskih lopova”), koja se održava dva puta nedeljno u staroj Alfami, upoznala sam starijeg gospodina (José Ribeiro Rodrigues), poznavaoca ove umetnosti koji je na temu “azulejos” (čita se: “azuležos”) širom Portugala održao mnoga predavanja.
Saznala sam kako se počevši od XV veka menjala moda pločica u Portugalu – od šarenih, sa naslikanim predelima, ili geometrijskih, preko isključivo plavo-belih (barok, XVII vek) sa predstavama iz života i oslikanih predela (holandski uticaj), a onda i sa dodatkom prvo zelene i ljubičaste, a zatim plavo-bele i okeraste. Vrsni poznavaoci sigurno će po boji, tematici i pečatu firme na poleđini pločice umeti tačno da odrede njenu starost, poreklo i vrednost.
Bivša kraljevska palata u Sintri, kraj Lisabona / foto: Ivana Dukčević
Osim oslikavanja, kompozicije sastavljene iz više pločica često su isečene u željeni oblik i tek onda lepljene na određenu fasadu. Interesantno je da se tokom XIX veka fasadno oblaganje pločica u velikoj meri intenziviralo dolaskom imigranata iz Brazila, kada je ovaj vid umetnosti dostigao svoj vrhunac.
Neki izvori tvrde da poreklo reči “azuležos” ima koren u reči “azul”, što na romanskim jezicima većinom označava plavu boju. Ipak, s obzirom da za razliku od portugalskih većina španskih pločica nije u toj boji, naučnici tvrde da je verovatnije da ima koren u arapskoj reči “az-zulai”, što znači “terakota”.
Postoji nekoliko verzija priče zbog čega su ove pločice postale i ostale popularne u Portugalu i nakon odlaska Mavara. Po jednoj, one su odličan materijal za odbranu od vlage obližnjeg Atlantika. Po drugoj, one su bile odličan materijal protiv mnogobrojnih požara. Šta god da je istina, počev od XV veka u Portugalu su azuležosi postali skoro obavezan deo svakodnevne arhitekture, možda i iz najjednostavnijeg razloga – kao deo mode! I danas širom zemlje postoje radionice za proizvodnju azuležosa, koje danas spadaju u obavezan turistički suvenir.
Najveću i najbogatiju kolekciju oslikanih azuležosa tokom vekova, možete videti u Nacionalnom muzeju azuležosa, u Lisabonu (Museu Nacional do Azulejo). Možete ih pogledati i u najpoznatijoj radnji za prodaju ovih pločica, lisabonskoj Fabrica Viuva Lamego koja se nalazi na trgu Largo Intendente Pina Manique 25.
Osim pločica, jedan od najupečatljivijih obeležja zemlje su i njeni pločnici, na portugalskom – Calçada Portuguesa. (čita se: Kalsada Portugeza). U svakom, čak i najmanjem mestu Portugala uživaćete hodajući po pločnicima najneobičnijih šara, napravljenih od mozaika crnih (ili tamno sivih) i belih kamenčića. Dizajn pločnika ne razlikuje se samo od grada do grada, već veoma često i svaka ulica nekog mesta ima potpuno drugačiju šaru pločnika od one susedne.
Ostrvo Madeira, “Kalsada Portugesa” – “portugalski pločnik” u centru prestonice Funšala / foto: Ivana Dukčević
Moda dekorativnih pločnika rasprostranjena je kako u Portugalu, tako i u njegovim bivšim kolonijama, Brazilu i Makau, te je jedan od najpoznatijih “prekomorskih” pločnika sigurno šetalište uz poznatu plažu Kopakabanu, u Rio de Žaneiru.
“Portugalski pločnik” na Trgu Rossio u Lisabonu / foto: Ivana Dukčević
Radnici koji prave ove pločnike – “kalseteirosi” (“calçeteiros“) imaju veoma težak posao da uklope toliki broj šara na (najčešće) prilično velikoj površini (na dobro pripremljenu podlogu stavlja se sloj gline, pa pospe šljunak – vezivno tkivo ispod poređanih kamenčića).
“Portugalski pločnik” u Aveniji Liberdade u Lisabonu / foto: Ivana Dukčević
Različite geometrijske šare, cvetovi, velike slikovne kompozicije, podni natpisi ispred radnji, ćak pešački prelazi, neki su od najlepših primera svojevrsne vrste umetnosti mozaika u pločniku, ali imaju i praktičnu namenu – kada jednom napravite zebru od mozaika u crnom i belom kamenu, nećete morati da je farbate i održavate!
Nažalost, ovaj izuzetno dekorativan vid umetnosti sve više zamire. Posao “kalseteirosa” je izuzetno naporan i malo plaćen, uglačan kamen je klizav (pogotovo posle kiše), a tu je i ograničenje za osobe sa posebnim potrebama.
Mesto Kaškaiš (Cascais), u blizini Lisabona / foto: Ivana Dukčević
Manuelin stil arhitekture
Krajem XV i početkom XVI veka, Portugalom je vladao kralj Manuel I. Slučaj je hteo da je u ovom periodu zemlja bila na vrhuncu svoje moći – osvojene su nove teritorije, ustanovljene mnoge kolonije iz kojih se pomorskim putevima, uspešnom trgovinom (prvenstveno začinima) novac obilato slivao u državnu kasu.
Ovaj svojevrsni procvat države uticao je na sve aspekte života. Tako je pod patronatom velikog ljubitelja i pokrovitelja umetnosti – Manuela I, u Portugalu nastao specifičan stil u arhitekturi po njemu nazvan – manuelin stil, poznat još i kao – kasna gotika.
Portugal, Lisabon – Mosteiro dos Jeronimos / foto: Ivana Dukčević
Elementi ovog stila prepoznatljivi su u kitnjastim, reljefnim detaljima u belom kamenu, i najviše podsećaju na nekakvu veselu verziju srednjovekovne gotike sa motivima “uvrnutog konopca” na stubovima, stilizovanih lanaca od lengera i “sitnim vezom” koji krivuda po površini reljefa.
Motivi veoma podsećaju i na fantastične, biomorfne forme (stilizovani korali i morska trava) koje će se tek četiri veka kasnije ponovo pojaviti u umetnosti Evrope (Art Nouveau – Secesija).
U reljefe manuelin stila utkana su i dva nezaobilazna znaka: krst Reda Hrista (koji je novčano pomagao putovanja moreplovaca) i predmet pomorske navigacije u obliku šupljeg kruga kojeg obavijaju konopci, simbol koji je kralj Manuel I prihvatio kao svoj.
Najpoznatiji primeri arhitekture Manuelin stila su manastir Mosteiro dos Jeronimos i toranj Torre de Belém (u Lisabonu) i dominikanski manastir Santa Maria da Vitória u Batalji (Batalha). Par vekova kasnije, ovaj arhitektonski pravac neposredno je uticao i na rad nekih poznatih arhitekata – Katalonca Antoni Gaudija, na primer, čija Sagrada Familia, ali i Kaza Batljo (Casa Batllo) u Barseloni, nastale početkom XX veka neodoljivo podsećaju na manuelin stil.
’’Magla svuda, magla oko nas...’’ najbolji je opis početka nove nedelje! Pazite kako vozite i u kakve odnosite ulazite. Da ne proklizate!
Pročitajte i ovo:...
