Južno od atinske luke Pirej, udaljeno tačno 130 nm (oko 200 km), nalazi se najjužnije ostrvo Kikladskog arhipelaga (osim malenog Anafija) – Santorini.

Ovo čudesno, malo ostrvo divlje lepote, puno kontrasta i skoro bez vode, karakterišu slojevi crnih i crvenih vulkanskih stena sa zapadne strane (bliže grotlu vulkana), i pitomije obale sa plažama crvenog i crnog peska na istoku.

Ivana Dukčević, profesor umetnosti i dizajna, putopisac

S obzirom na to da površina ostrva iznosi samo 96 kvadratnih km (dužina oko 25 km, a širina 2 do 6 km), veoma ga lako možete obići i za jedan, jedini dan.

Do Santorinija se može stići avionom iz Atine, trajektom iz Pireja, hidrogliserom sa Krita (iz Herakliona) ili sa nekog drugog većeg grčkog ostrva. S obzirom na to da je ostrvo već godinama “in” i samim tim, ne važi za jeftino, ako želite da ga posetite možete otići na jednodnevni izlet sa nekog drugog ostrva na kome boravite.

Turisti najčešće Santorini posećuju tokom letovanja na Kritu. U tom slučaju, vodite računa da u špicu letnje sezone rezervišete kartu bar desetak dana unapred. U letnjem periodu, hidrogliser – katamaran na Santorini polazi oko 9 h i stiže za 1 sat i 45 minuta. Zatim nastavlja do ostrva Iosa i Mikonosa, a na Santorini se vraća u 17.45 h. Povratak na Krit je u 18 h. To praktično znači da možete da računate na oko 7 sati za istraživanje ostrva, što je taman dovoljno da obiđete glavni grad – Firu (Thira) i njen Arheološki muzej, kao i gradić Iju (Oia) i arheološki lokalitet Akrotiri.

Foto Ivana Dukčević

Ako vam ostane vremena, možete se okupati na jednoj od ne toliko lepih, koliko zanimljivih, peščanih i šljunkovitih plaža crvene (Kokkini) ili crne boje (Kamari, Perissa), nijanse vulkanskih kamenčića koji su se ovde taložili vekovima.

Brodovi na Santorini pristaju u malu luku Atinio (Athinio), nekoliko kilometara južno od Fire. Da biste došli do Fire, možete iznajmiti auto, ili ući u lokalni autobus (taksi je prilično skup). Ukoliko se odlučite za auto, nekoliko dana pred odlazak na Santorini obavezno u nekoj od lokalnih rent-a-car agencija rezervišite da vas čeka u luci na Santoriniju. Ako ste sami ili u paru, možete iznajmiti i skuter, bolji i brži način prevoženja na doduše, nevelikom ostrvu, ali sa neretko abnormalnim brojem turista (barem u letnjim mesecima). Jedini magistralni put na Santoriniju, koji povezuje Iju, Firu i luku Atinio, tokom sezone često je toliko zakrčen da vozila bukvalno mile.

Fira, sa ostrvcem Nea Kameni – grotlom vulkana u pozadini
Foto Ivana Dukčević

Ukoliko ne uspete da dođete do pojedinačnih povratnih karata za hidrogliser (što je u jeku turističke sezone vrlo verovatno), ostaje vam da putujete istim, ili trajektom, ali preko turističkih agencija. U cenu karte uključen je prevoz od hotela do luke i nazad, prevoz hidrogliserima do Santorinija i nazad, i prevoz autobusom sa turističkim vodičem, po ostrvu. Cena ove ture, sa Krita, koja je na primer 2006. iznosila oko 80, sada staje 160 evra po osobi (deca imaju popust 50%). Tura po ostrvu obuhvata posetu selu Pirgos (1 sat), gradiću Iji (2 sata) i glavnom gradu Firi (2 sata).

Foto Ivana Dukčević

Kada se približite Santoriniju, i ugledate onu čuvenu stenu u slojevima crno-crvenih nijansi koju ste do tada viđali na razglednicama, shvatićete zbog čega toliki turisti kreću put ovog ostrva. Dramatični prizori Santorinija isečenog po sredini, pejzaž je koji je pre oko 4000 godina oblikovala vulkanska erupcija enormnih razmera. A na vrhu stene – prosute bele kockice, lavirint mediteranskih kućica od kojih je preko dve trećine danas u službi turizma.

Foto Ivana Dukčević

Veliki brodovi imaju problem da se ukotve uz luku Atinio, “unutrašnji”  deo ostrva. Ne zbog strmine uz koju bi pristali, već zbog činjenice da sa te strane, zbog erozije koju je pre par hiljada godina stvorila erupcija vulkana, dubina mora seže do 380 m, nedovoljno za dužinu prosečnog lanca sidra. Francuski putopisac koji je pre 2 veka nacrtao mapu Santorinija, označio je taj deo mora kao “more bez dna”.

Luka Atinio
Foto Ivana Dukčević

Pre 50 vekova, prvi stanovnici Santorinija – Minojci, svoje malo ostrvo sa dva manja i jednim velikim grotlom vulkana zvali su „Strongyle“, što znači “okruglo”. Međutim, posle velike erupcije 1450. godine pre naše ere, “nestala” je polovina ostrva koje je prvobitno bilo kružnog oblika. Ostatak Santorinija – „isečak“ koji posle erupcije nije uronio u more dobio je oblik polumeseca, uz ostatak nekadašnjeg grotla – malog ostrvca preko puta (i još 4 manja, razbacana ostrva, od kojih je Firasia – Thirassia jedino naseljeno, sa populacijom od oko 200 ljudi). Između polumeseca i grotla, nastala je 380 m duboka kaldera.

Luka Atinio, hidro-gliser sa Krita
Foto Ivana Dukčević
Izgled glavnog i malenih ostrva danas (u sredini je krater vulkana – Nea Kameni). Crvena linija označava granice nekada kružnog ostrva, čiji su unutrašnji delovi „nestali“ u morskim dubinama, nakon erupcije

Naučnici tvrde da je erupcija vulkana bila toliko jaka da se mogla čuti do severne Evrope, te da je stvorila cunami visine 250 m, brzine od oko 350 km/h. Zbog ovih priča, Santorini  i danas važi za jednog od najverovatnijh kandidata čuvene potonule Atlantide.

Nea Kameni je ostrvce sa vulkanskim kraterom do kojeg možete stići čamcem i do vrha grotla dopešačiti za oko 30 minuta. Dok se uspinjete, možda ćete osetiti neprijatan miris sumpora, ili videti vulkansku aktivnost po delovima mora oko vulkana – jarko zelene boje (susedno ostrvce Palea Kameni, poznato je po sumpornim izvorima vrele žuto-plave vode i mini-gejzirima).

Ija, replike minojskih freski
Foto Ivana Dukčević

Smatra se da se prva erupcija vulkana na Santoriniju dogodila pre oko 80 000 godina. Pepeo je tada leteo sve do obala Italije, Turske, Kipra i Egipta, kada se nebo iznad Mediterana zamračilo na duži vremenski period. Poslednja velika erupcija dogodila se 1956, kada je posle zemljotresa gusti dim kuljao iz grotla vulkana, ali bez pepela i lave. Zemljotres je oštetio kuće ovog zaboravljenog, siromašnog ostrva koje je ostalo po strani sve do 70-tih godina XX veka kada naglo počinje da doživljava pravi turistički “boom” – svake godine oko pola miliona turista.

Ija, crvene i crne nijanse vulkanske stene Foto Ivana Dukčević

Arheološko nalazište Akrotiri nalazi se na južnom delu ostrva i jedan je od najznačajnijih gradova minojske civilizacije – jedini na Santoriniju. Godine 2005, deo zida 3500 godina stare građevine se obrušio i usmrtio turistu koji se nesrećom zatekao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, te je nalazište neko vreme bilo zatvoreno za posete.

Fira, beli patlidžan Foto Ivana Dukčević

Mnogo vekova pre dolaska Grka, Minojci su na ovim prostorima gradili dvospratne i trospratne kuće, pravili maslinovo ulje, sadili pšenicu, brali šafran, gajili ovce, pravili sir i ribarili. Ovaj stari narod pun života, sa odličnim smislom za boje, dekorisao je zidove svojih kuća, posuda, i imao prefinjem ukus za detalje.

Zahvaljujući tonama lave i pepela koji su posle erupcije potpuno prekrili Akrotiri (baš kao u Pompeji i Herkulanumu, u Italiji) mnogo toga je ostalo savršeno očuvano sve do današnjih dana. Zanimljivo je da za razliku od Pompeje, u Akrotiriju nije nađen ni jedan ugljenisani leš, pa se veruje da su Minojci videvši da se vulkan budi i predosetivši katastrofu, na vreme otplovili u nepoznatom pravcu.

Fira Foto Ivana Dukčević

Vulkanska lava koja je prekrila ostrvo, učinila je da velika i najstarija evropska – Minojska civilizacija nestane bez traga, ali i da zemljište na ovom golom ostrvu postane izuzetno plodno, pa su na njemu počele da rastu neke neobične varijacije već poznatog voća i povrća. Santorini obiluje vinogradima (čuveno je Nychteriili “noćno vino”), ali ćete vinovu lozu, osim ako vam je neko ne pokaže, veoma teško prepoznati. Slično vinovoj lozi turske Kapadokije koja je takođe vulkanskog porekla, i ova je u obličju omanjeg žbuna visine oko 30 cm. Tu su i zasadi minijaturnog paradajza, krastavaca, belih lubenica (unutra su bele boje) i potpuno belih patlidžana. Lokalno jelo je fava, vrsta pasulja.

Fira Foto Ivana Dukčević

Oko 1300. godine pre naše ere ostrvo naseljavaju Feničani i nazivaju ga Kalliste, što znači “predivno”. Tek krajem XII veka pre naše ere na Santorini dolaze prva grčka plemena (Dorci iz Sparte) i nazivaju ga Tera (Thera), po svom kralju Terasu (Theras). Egipatski Ptolomeji ga koriste kao pomorsku bazu, a zatim ga osvajaju Rimljani. Hrišćanstvo na ostrvo stiže u III veku, zajedno sa Vizantijom.

Deset vekova kasnije ostrvo osvajaju Mlečani koji ga nazivaju italijanskim imenom svoje zaštitnice Svete Irene – Santorini (od “Santa” i “Irini”). Jedno vreme, Santorini se nalazi i pod vlašću Turaka (od 1579. godine), kada zaboravljeno ostrvo doživljava izvestan prosperitet. Interesantno je da je sve do početka grčkog Rata za nezavisnost, turski Santorini posedovao treću po veličini flotu na području Grčke.

Fira, katolička crkva Foto Ivana Dukčević

Glavni grad Santorinija je Fira (Thira, od “pyrros” što znači “crveno” ili “plameno”), smešten na strmini 300 m iznad mora. Osim klasičnim putem, do njega se od obale može stići i žičarom, ili penjući se uz 560 stepenika (obeleženih brojevima idući odozdo na gore) pešice ili na magarencetu. Ono po čemu je ovaj gradić najpoznatiji, jeste nestvarna belina njegovih jednostavnih kuća i arhitektura crkava: uglavnom belo-plavih – pravoslavnih, ili onih sa okerastim detaljima – katoličkih. Na Santoriniju postoji velika katolička zajednica nastala u doba mletačke okupacije. Najstarije kuće u gradu datiraju s kraja XVII veka.

Ija, pravoslavna crkva Foto Ivana Dukčević

Novi arheološki muzej u Firi čuva većinu onog što je nađeno na arheološkom nalazištu Akrotiri. Najpoznatije su svakako čuvene zidne kompozicije, freske kojima su Minojci ukrašavali svoje kuće, a koje sa puno živosti opisuju svakodnevni život njenih stanovnika od pre oko 3500 godina (ribar, skupljači šafrana, proleće, antilopa, boginja koja sedi, deca – bokseri, flotilla, itd).

Na severu osrtva, 12 km od Fire nalazi se gradić Ija (Oia). U njemu se možete prošetati kako pored tradicionalnih, najčešće belih kuća (skafti), tako i kraj zanimljivih, arhitektonski posve drugačijih venecijanskih kuća, u pastelnim bojama. Na samom rtu videćete ostatke stare tvrđave i tri bele vetrenjače, čuvene sa razglednica ovog ostrva (sada pretvorene u hotelske sobe), kao i Pomorski muzej, a sve hodajući po mermernim pločnicima koji prekrivaju čitavo mesto. Ija je popularnija, elegantna mondenska verzija Fire, u kojoj se nalazi i čuvena plavo-bela crkva, motiv mnogih razglednica ne samo Santorinija, već i Grčke uopšte. Turisti je nepogrešivo odmah prepoznaju, te se ispred često formira red onih koji žele da se ispred nje slikaju.

Ija Foto Ivana Dukčević

Šest kilometara severoistočno od Ije, nalazi se još jedan vulkanski krater, ali je njegovo grotlo duboko u moru. Poslednji put je “proradio” 1650. godine, od kada datira prvi pisani tekst o zemljotresu i erupciji tog vulkana. Pisac kaže da su 6 dana pre erupcije, delovi mora oko Santorinija počeli da menjaju boju: od jarko zelene, preko crvene i svetlo-žute, kao očigledni znak da se nešto dešava. Na kraju je voda počela da ključa kao iz kazana i izbacuje mrtve ribe. Ovo je ujedno i noćna mora svakog turiste koji boravi na Santoriniju. Ono što ostrvo čini toliko privlačnim, ujedno je i smrtno opasno. Ipak, verovatnoća nije velika.

Ija, čuvena crkva sa razglednica Foto Ivana Dukčević

U južnom delu Santorinija nalazi se selo Pirgos (Pyrgos). Iako se ničim ne razlikuje od ostalih mesta na ostrvu, jedinstveno je po tome što je smešteno na nevelikom brdu, te se sa vrha ostataka tvrđave na najvišem mestu pruža predivan pogled na čitav Santorini, sve do krajnjeg severa (do Ije). Sa tvrđave se može u isto vreme videti more i sa leve, i sa desne strane, vulkan, i ostala ostrvca – kao na dlanu. Pirgos je najviša tačka Santorinija, mesto na kojem ćete uspeti da sagledate koliko je ovo ostrvo zapravo malo.

Pirgos Foto Ivana Dukčević

Krakteristika vezana za Santorini je činjenica da je sve na njemu i u vezi njega sastavljeno od crnog i crvenog vulkanskog kamena. Parčići efektnog kamenja se na mnoštvo načina simetrično i asimetrično ubacuju kao dekoracija: u zidove kuća, bele i plave kupole crkava, kao dekoracija po restoranima, kafićima i slično. U prodavnicama nakita, crni uglačani obluci prodaju se kao privesci na srebrnim ogrlicama i čine suvenir bez kojeg ne bi trebalo da napustite ostrvo.

Pirgos Foto Ivana Dukčević

Gotovo u svakoj prodavnici videćete po neku pletenu korpu sa crnim kamenjem u raznim veličinama i oblicima, po ceni od 1 evra pa na više (najčešće se prodaje kao kamenje za struganje peta). Uz mrvicu istraživačkog duha, ovo kamenje možete pronaći i sami, ako u nekoj od ulica, na nekom od napuštenih placeva malo bolje pogledate po podu. Ne zaboravite da je čitavo ostrvo sazdano isključivo od ovog kamenja!

Pirgos Foto Ivana Dukčević

Tradicionalno, meštani Santorinija oduvek su bili siromašni. Njihove kuće  – skafte, prvobitno su bile izdubljene u steni, jer na ostrvu nema gline od koje bi se napravila cigla, a nema ni drveća, kao ni pijaće vode. Vremenom, Santorinjani su se setili da skafte ofarbaju u belo, i bojom ih odvoje od ostatka krajolika. Osim belih, na ostrvu postoje i stilske kuće nekadašnjih malobrojnih imućnih stanovnika, uglavnom pomoraca – povratnika, u pastelnim bojama, koje se nazivaju megare.

Ija, skafta Foto Ivana Dukčević

Meštani ovog ostrva odavno više nisu ribari. Otkad je ostrvo “poprimilo” oblik polumeseca, njegova unutrašnja strana je visoka i veoma strma, a odozgo se more čini dalekim (mnogi starosedeoci nikada se nisu okupali u moru). Populacija čitavog ostrva iznosi oko 11 000 ljudi, a svakog leta ga poseti oko pola miliona turista.

Najvažnijii praznik Santorinija je ujedno i Festival Svetog Ilije, koji se slavi 20. jula, kada između ostalog možete videti i tradicionalni ples Santorinija – ballos, koji pratie zvuci laute i violine (slično kao na Kritu).

Najpoznatija izreka Santorinjana je “Seismos!” (“Σεισμός!” – “Zemljotres!”), u prenosnom smislu: “U zemljotresu je spasenje!”. Ova izreka predstavlja nadu u bolje sutra, koja se može očekivati samo posle velike nevolje kao što je zemljotres ili erupcija vulkana. I zaista, da ostrvo nije ovakvo kakvo je, nastalo kao posledica prirodne katastrofe, teško da bi mnogi za njega čuli. Mi bismo rekli: Posle kiše izlazi Sunce!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.