Hirošima, da se ne zaboravi!

I sama tvrdnja da u turističkoj poseti Japanu ne treba izostaviti grad Hirošimu, učiniće se možda pomalo čudnom ali samo onim neupućenim turistima.

Naime, grad-heroj na koji je u avgustu 1945. godine bačena prva atomska bomba na svetu, danas je gotovo obavezna stanica mnogih stranaca u poseti Japanu, među kojima prednjače Evropljani i Amerikanci. Iz više razloga.

Iako ima onih koji u Hirošimi – gradu od 1,2 miliona stanovnika, žele da provedu više od dana, turisti do ove destinacije najčešće stižu tokom samostalnih, jednodnevnih izleta iz Kjota ili Osake. Sa stanice Shin-Osaka u Osaki, od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati, na svakih 20-ak minuta, prvi super-brzi vozovi na svetu (shinkansen), nakon samo sat i po stižu na 335 km udaljenu Železničku stanicu Hirošime (1 sat i 45 min iz 360 km udaljenog Kjota), putnicima omogućavaju da provedu čitav dan u ovom gradu, i uveče se nakon samo sat i po vožnje vrate u mesto polaska.

Desetak stanica tramvajem jugozapadno od centralne železničke stanice u Hirošimi, kraj mosta na jednom od kanala deltastog ušća reke Ote kroz grad, nalazi se Kupola Genbaku, jedna je od retkih zgrada u Hirošimi koja nekim čudom nije potpuno porušena prilikom pada atomske bombe. Ovaj simbol grada Hirošime, prepoznaćete po konstrukciji šuplje kupole, na vrhu. Preživela zgrada nalazi se samo dvestotinak metara od “Ground Zero“, epicentra pada atomske bombe – danas se na tom mestu nalazi bolnica, ispred koje je postavljena spomen-ploča sa crno-belom fotografijom mesta nakon katastrofe.

Prelaskom preko obližnjeg mosta, dospećete na “ostrvo” u sred grada između dva toka reke Ote koje danas nosi naziv Memorijalni park mira u Hirošimi (Hiroshima Peace Memorial Park – UNESCO), gde se na velikom prostoru u uređenom parku nalaze brojna obeležja i spomenici povezani sa događajem koji se zbio tog kobnog dana. Svake godine, 6. avgusta, na ovom mestu povodom zvanične komemoracije žrtvama osim premijera Japana pojavi se i neko poznato lice iz svetske politike – bivši predsednik Barak Obama, na primer.

Osim Spomenika poginuloj deci, čiju su izgradnju 1958. godine donirala deca iz japanskih (i nekih inostranih) osnovnih škola, tu je i Veliko zvono mira koje su 1964. godine podigli preživeli uz poruku za ukidanjem upotrebe nuklearne energije bilo koje vrste, a čiji je zvuk proglašen jednim od najzvonkijih u Japanu. Tu je i nadzemno-podzemni kompleks posvećen svim žrtvama atomske bombe u kojem se ponekad održavaju predavanja, zatim Memorijalna humka, Vatra mira i lučni spomenik žrtvama čija tela nikada nisu pronađena (Memorial Cenotaph) pokraj uzdužnog jezerca u kojem se obližnji muzej ogleda u vodi, kao u ogledalu.

Dana 6. avgusta 1945, u 8.15 h američki bombarder B-29 izbacio je na grad Hirošimu prvu atomsku bombu, ikada. Bombarder je nosio nadimak “Enola Gay”, ime koje mu je nadenuo sam pilot Paul Tibbets po svojoj majci koja ga je (za razliku od oca) podržala u naumu da postane pilot. Bomba bačena iz Enoje Gej prouzrokovala je eksploziju do tada neviđenih razmera, uništila oko 90 % grada i momentalno ubila 80.000 ljudi. I to nije sve. Od posledica radijacije, u narednih nekoliko godina desetine hiljada ljudi umrlo je od najčudnijih oblika kancera i raka kože, neki u velikim mukama.

Bez bilo kakve iluzije o tome da je doprinos Japana masovnom ubijanju i mučenju tokom Drugog svetskog rata (naročito nad Kinezima i Korejancima) bio više nego značajan, američki napad na Hirošimu pomerio je sve granice. U velikom zdanju u parku – Muzeju mira u Hirošimi (Hiroshima Peace Memorial Museum), moći ćete da vidite sav užas koji je pratio pad atomske bombe: fotografije grada i ljudi, maketu Hirošime sa mestom gde je bomba pala, originalne predmete, odeću i obuću stanovnika Hirošime ugljenisane i izvitoperenih obličja – kutiju sa ručkom jednog školarca, dečiji tricikl koji se od količine vreline iskrivio.

Neke od fotografija su naročito potresne jer prikazuju ljude izložene radijaciji koji su par dana nakon fotografisanja umrli. Eksponat koji u muzeju izaziva najviše simbolike (i pažnje), deo je običnog belog zida jedne porušene zgrade, sa ostacima originalne “crne kiše” nastale od oblaka nuklearne prašine, kako se sliva, a koja je nekoliko sati nakon bombe pala na Hirošimu i bila uzrok smrti mnogih.

Neki podaci koje u muzeju možete saznati, izuzetno su zanimljivi. Interesantno je da su Amerikanci navodno Hirošimu kao metu izabrali zbog toga što je bila jedan od retkih gradova u Japanu u kojem tada nije postojao ni jedan zarobljenički kamp sa Amerikancima, i tako osigurali da ni jedan njihov građanin ne postane žrtva bombe.

Nakon nešto više od 70 godina, u Hirošimi odavno više ne postoji stepen radijacije opasan po ljude. Zanimljivo, s obzirom na tvrdnje da tamo gde ovakva bomba padne treba oko stotinu godina da se saniraju posledice, u zemlji i na ljudima. Uprkos dvema atomskim bombama i svemu što smo o radijaciji učili, Japanci su i dalje najdugovečnija nacija na svetu. Osim radijacije koja je vremenom nestala, u Hirošimi i širom Japana nestale su i negativne emocije prema Americi.

Ne samo da su nestale i da je Japan ovaj događaj ostavio iza sebe, već su Japanci u poslednjih par decenija postali neki od najvećih fanova američke kulture i često obožavaju gotovo sve što je američko. Mnogi od njih (naročito oni mlađi) imaju želju da na neko vreme odu i žive u Americi, zemlji koja je realno po mnogim kriterijumima (a naročito po stepenu kriminala) veoma daleko ispod Japana, što se nekim strancima (naročito Evropljanima) nakon posete uređenom i kulturnom Japanu čini potpuno nejasnim. Suprotnosti su očigledno, privlačne.

Ispred muzeja, u Parku mira nalazi se drvce kineskog platana ograđeno i označeno tablom. U tekstu urezanom na tabli piše da iako je tanano stablo raslo samo 1,3 km od epicentra udara bombe, jedna strana drveta je spržena dok je druga ostala neoštećena i nastavila da raste. Nekoliko stabala drveća koja su kao mitske ptice feniksi uspela da opstanu i prežive (zbog čega ih nazivaju “Phoenix Trees”) i na kojima se još uvek vide “ožiljci” od eksplozije, kasnije su brižljivo presađena u Memorijalni park mira i o njima se brine. Japanci su izuzetni ljudi, časni i strpljivi. I ono čega su se drugi odreknu ili odustanu, japanska brižljivost i posvećenost uspeva da povrati. Ove osobine neke su od tajni njihove dugovečnosti. Kao i zdrava ishrana.

Ako sa tramvajske stanice kod Genbaku Dome sačekajte tramvaj broj 2 i odvezete se do poslednje stanice u predgrađu Hirošime, vožnju ćete završiti na par metara od obale Tihog okeana, na mestu odakle trajekti polaze na sveto ostrvo Mijađimu (Miyajima Island). Tokom čitavog dana, reke domaćih i stranih turista ukrcavaju se na brodove koji saobraćaju na svakih 15-ak minuta, i nakon samo 10 minuta plovidbe stižu do ostrva u priličnoj blizini kopna.

Na zvaničnoj veb stranici grada Hirošime namenjenoj turistima, piše da je Mijađima “Ostrvo gde Ljudi i Bogovi žive zajedno”. Nekada, ne toliko davno pristup svetom ostrvu bio je strogo zabranjen svima koji nisu dovoljno “čisti”, jer na njemu nije bilo dozvoljeno ni rođenje, niti smrt. Kriminalci, ljudi nedovoljno čestiti, žene u toku trudnoće i ciklusa.. i tu se spisak nije završavao. Srećom, danas ova pravila više ne važe, te ostrvo koje svojom dužinom (i visinom) pravi svojevrsnu branu prema ogromnoj pučini okeana svakodnevno posećuje veliki turista.

Nadomak doka gde pristižu trajekti, u Hramu-svetilištu Itsukušima (Itsukushima Shrine), često se održavaju do tančina “režirana” moderna venčanja sa mladencima odevenim u tradicionalne kostime, a u okviru hrama se nalazi se i najstarija pozornica japanskog No teatra u zemlji. Hram Itsukušima nalazi se u malom zalivu sa peščanom plažom koju tokom svakodnevne izuzetno velike plime prekrije voda, te jarko narandžasto-crveni hram na stubovima dva puta dnevno – ujutro i predveče, postane “plutajući”.

Na peščanom žalu stotinak metara ispred hrama nalazi se jedno od najslikanijih mesta u Japanu, kapija ulaza na sveto mesto prema japanskom šinto-budizmu – čuveni crveni Itsukushima torii. Kapija visine 16 metara koja na četiri noge stoji u vodi (za vreme plime) i na suvom, u pesku (u vreme oseke), jedno je od najsvetijih mesta u Japanu.

Japanci ovde dolaze i u vreme oseke pokušavaju da na horizontalni deo prečki toriija visine par metara prebace “petojenac” (novčić od 5 jena), japanski “petoparac za sreću” (prepoznaćete ga po rupi u sredini i izostanku denominacije) prethodno poželevši želju (prema drugoj verziji, trebalo bi petojenac ubaciti ispod nivoa mora, u temelje nogu kapija, i nadati se da će se tu i zadržati!).

Ispunjenje ovog teškog zadatka ne uspeva baš svakome, tako da ukoliko petojenac ne prebacite na torii druga opcija je da ga ugurate u neku od pukotina drvenog toriija, ispucalih tokom vremena, plima i oseka. Videćete da ni ovo nije lako, jer je najveći broj pukotina mahom već ispunjen novčićima! Kada ispunite zadatak i voda za koji sat nadođe, nikada nećete saznati kako je vaša parica (i želja) “završila”, iako neki Japanci tvrde da voda u stvari i treba da sa sobom povuče i “odnese” želju, kako bi se ispunila (u Japanu imaju pregršt različitih verovanja, i mnoga su prilično bajkovita).

Posetu ostrvu Mijađimi možete organizovati tako da u jednom danu prisustvujete i plimi, i oseki, i vidite crveni torii u oba izdanja. Kao i na nama bližem Atlantiku, razlika između plime (ujutro i uveče) i oseke (u središnjem delu dana) na Tihom okeanu je izuzetno velika i često neočekivana. Ovo je još izraženije u toku mladog ili punog meseca, kada se putanje Meseca i Sunca poklope pa plima nadođe oko 10 – 11 h i ponovo posle 17 – 18 h.

Ukoliko ste u Hirošimi na jednodnevnom izletu, savet je da prvo obiđete Memorijalni park mira i onda se u uputite ka ostru Mijađimi, sa ciljem da tamo ostanete do zalaska sunca. Tako ćete torii videti u oba izdanja – od podneva do kasnog popodneva u vreme oseke, a zatim i za vreme plime. U Japanu postoji i sajt gde možete pratiti podatke o kretanju plime/oseke i o tome kako utiču na torii, na Mijađimi.

Mijađima je jedno od nekoliko mesta u Japanu (drugo je stara prestonica Nara), gde slobodno žive srndaći koji se šetaju između turista i ostaju zabeleženi na njihovim fotografijama. I inače, životinje se u Japanu ne boje ljudi. Od malena, Japanci uče decu da se prema životinjama ophode sa strpljenjem i nežnošću. Nikada, ni jednoj od ovih životinja ništa se loše nije desilo. Osim japanskog jelena, na ostrvu, na vrhu brda Misen nalazi se jedno od nekoliko mesta gde u Japanu žive japanski makaki majmuni – jedini na svetu koji žive ovoliko severno i opstaju u snegu, zbog čega ih još nazivaju “snežnim majmunima”.

Momiđidani park sa majmunima i njihovim hramom nalazi se na vrhu brda do kojeg možete žičarom. U podnožje, na obalu okeana vratite se u smiraj dana, kada se crveni torii u već duboko u nadošlom okeanu crni od senke, koju na njega baca sunce u kontrasvetlu. I dok većina turista polako trajektima kreće nazad na kopno, neki od nas ostaju duže od drugih i fotografišu pejzaže koje će sigurno, veoma dugo pamtiti.