Završena je sezona godišnjih odmora, pa je za mnoge od vas završen i zasluženi odmor posle napornih treninga prošle sezone.

Većina se vraća vežbanju. Kao posledica, vraćaju se i čuveni bolovi, u narodu poznati kao “upala mišića”. Susrećemo se sa njima mnogo puta u toku godine. Nekada iz razumljivih razloga, a nekada, iznenada, neobjašnjivo.

Godinama unazad, a nažalost i u današnje hi-tech vreme, kada nam je sve dostupno, pa i razne medicinske informacije, ljudi su skloni, iz neznanja ili neobaveštenosti da mistifikuju razne pojave. Tako je i sa “upalom mišića”.

Iako dotični fenomen nije do kraja ispitan, imamo dovoljno informacija da kažemo šta on jeste, a sa sigurnošću –  šta nije.

Godinama su ljudi davali razne definicije i pokušavali nekakvom logikom da objasne šta se tu dešava.

Najrasprostranjenija teorija je, svakako, teorija o nakupljanju mlečne kiseline i bola koji nastaje usled njenog gomilanja.

Da ne bi širili priču na biohemijsku analizu, ukratko, mlečna kiselina je produkt određenih mehanizama u organizmu, a koja se u manjoj ili većoj meri akumulira usled fizičke aktivnosti. Sam karakter aktivnosti određuje koja količina će se akumulirati i za koje vreme će se vratiti na početni nivo. Taj period je obično od 2 pa do 36 sati. U rekreativnim aktivnostima uglavnom se vrati u roku od 2 do 4 sata, tako da i bez poznavanja biohemije, možete zaključiti da nema veze sa upalom koja nastaje uglavnom od 8 do 24 sata posle treninga.

Dugo vremena je mlečna kiselina imala negativan predznak u treningu, sve dok preciznim eksperimentima nije utvrđeno da su, u stvari, drugi elementi “krivi” za ono za šta je optuživana mlečna kiselina.

Sama reč “kiselina” kod ljudi izaziva pomisao na nešto loše, tako da se mogu čuti razne teorije. Od toga da nagriza mišić, pa mišić boli, pa do toga da može da “usiri” majčino mleko, pa da zato porodilje ne smeju da treniraju. Sa takvim razmišljanjem, u XXI veku, borimo se teškom mukom, uprkos Google-u.

Dakle, mlečna kiselina NIJE uzročnik “upale mišića”, već su to tzv. “mikro traume” na mišićnim vlaknima, koje nastaju u toku opterećenja izazvanih nekom fizičkom aktivnošću.

To nije nužno sportsko-rekreativni trening, već može da bude bilo koja svakodnevna aktivnost na koju niste navikli. Prevencija gotovo i da ne postoji.

Jedina prevencija bila bi postepeno uvođenje u trenažni proces, tj. postepeno podizanje opterećenja  iz treninga u trening. Objašnjenja, da “dobro zagrevanje”, kao i “istezanje” mogu da spreče upalu su definitivno mitovi koji su mnogo puta dokazani i objavljeni u stručnoj literaturi.

Zagrevanje se podrazumeva, nevezano za to da li se očekuje ili ne upala mišića, a istezanje je, takođe, sastavni deo trenažnog procesa, koji se može, a i ne mora obavljati nužno posle svakog treninga.

Ukoliko niste genetski freak, dobićete sigurno makar slabašnu upalu mišića. U tom slučaju sami odlučite, slušajući svoje telo, da li da ponovite trening dok još ima bolova, izvodeći eventualno vežbe koje ne provociraju dalje bolove ili da sačekate da prođu.