Svest o prolaznosti

Tri veoma bliska prijatelja, Herb Koc, Lari Zarof i Oskar Dodek, umrla su u toku poslednjih nekoliko godina. Znao sam ih iz srednje škole i sa koledža, i zajedno smo išli na časove anatomije na prvoj godini medicine. Ostali smo bliski celog života. Sada su njih trojica pokojnici, a na meni je ostalo da čuvam sećanja na naša vremena. Iako su se događaji sa prve godine studija odigrali pre šezdeset godina, oni su još živi u sećanju, gotovo opipljivi.

Zaista, imam čudan osećaj da bi, kad bi neko otvorio prava vrata i virnuo unutra, ugledao nas četvoricu glavom i bradom kako zajedno seciramo tetive i arterije i zavitlavamo se, a moj drug Lari, koji je već odlučio da će postati hirurg, gleda moje neprecizne poteze i izjavljuje kako je moja odluka da postanem psihijatar bila blagosloveni momenat za svet hirurgije.

Jedan doživljaj na tom kursu anatomije mi se posebno duboko urezao u sećanje. Reč je o užasnom slučaju do koga je došlo dok smo se spremali da iz tela uklonimo i zatim seciramo mozak jedne osobe. Dok smo podizali plastični pokrivač sa leša, ugledali smo veliku bubašvabu u jednoj očnoj duplji. Svima nam se zgadilo, a meni više nego drugima jer sam se još od detinjstva plašio bubašvaba koje su gamizale po podu očeve bakalnice, kao i našeg stana iznad nje.

Irvin Jalom, Merilin Jalom
ŠTA JE VAŽNO NA KRAJU?
Pitanje smrti i života
Psihopolis, Novi Sad, 2021.

Pošto sam brzo vratio crnu ceradu, uverio sam ostale da preskočimo disekciju tog dana i da umesto nje odigramo partiju bridža u parovima. Nas četvorica smo se često kartali na pauzi za ručak, pa smo sledećih nekoliko nedelja igrali bridž umesto da pohađamo vežbe anatomije. Iako sam postao bolji igrač bridža, sramota me je da priznam da sam ja, koji sam proveo čitav život proučavajući ljudski um, preskočio disekciju mozga!

Međutim, mnogo više uznemirava saznanje da ovi živi, opipljivi, emocijama nabijeni doživljaji, postoje samo u mojoj glavi. Da, da, naravno da je očigledno – svi znamo da je tako. Pa ipak, duboko u sebi još nisam potpuno svestan, još ne shvatam da niko drugi osim mene ne može da otvori vrata prostorije u kojoj se odvijaju ove scene. Tih vrata i nema, kao što nema ni te prostorije, niti ima disekcije. Moj prohujali svet postoji samo između neurona koji zuje u mom mozgu. Kada ja, jedini preživeli od nas četvorice, umrem – puf – sve će iščiliti i ova sećanja će nestati zauvek. Kada sam zaista svestan ovoga, kada to primim k znanju i osvestim, tlo pod nogama mi više nije tako čvrsto.

Ali, čekajte! Kada ponovo razmotrim svoje sećanje na partije bridža u dnu praznog amfiteatra, iznenada shvatim da nešto nije u redu. Imajte na umu da se ovo dešavalo pre šezdeset godina. Bilo ko, ko je pokušao da piše memoare, otkriće da je sećanje nesigurno i neuhvatljivo. Uviđam da je jedan od četvorice kartaroša, Lari Zarof, bio tako savestan student i toliko predan učenju za hirurga da nije bilo ni najmanje šanse da preskače vežbe iz anatomije kako bi igrao bridž. Čvrsto zatvaram oči i pažljivije proučavam sećanja ne bih li iznenada shvatio da bridž jesmo igrali Herb, Oskar, ja i Lari, ali ne Lari Zarof. Bio je to drugi jedan Lari, student Lari Inet. I onda se setim da je u našem timu za disekciju bilo šest studenata; iz nekog razloga je postojala nestašica leševa te godine, pa je na svaki leš dolazilo šest studenata, a ne četiri.

Dobro se sećam svog druga Larija Ineta: bio je čudesno talentovan pijanista, koji je svirao na priredbama u srednjoj školi i maštao da postane profesionalni muzičar. Međutim, njegovi roditelji, imigranti kao i moji, pritiskali su ga da ode na studije medicine. Lari je bio divan čovek i, iako nisam imao sluha, njemu je uvek polazilo za rukom da potakne moj muzički osećaj. Neposredno pre nego što ćemo započeti studije, odveo me je u prodavnicu ploča i odabrao šest albuma koje bi trebalo da kupim. Preslušavao sam albume dok sam studirao ali, avaj, sve do kraja prve godine, sramota me je i da kažem, imao sam velikih poteškoća da razlikujem jedan od drugog.

Lari je izabrao da specijalizuje dermatologiju pošto je verovao da će mu ona dati najviše slobode da se bavi muzikom. Kasnije je svirao klavir uz takve muzičke veličine kao što su Dizi Gilespi, Stan Gec i Kab Kalovej. Kako bi divno bilo prisetiti se toga sa Larijem! Rešio sam da stupim u kontakt s njim, ali kad sam ga potražio preko Gugla, saznao sam da je, avaj, i on umro pre deset godina. O, kako bi se nasmejao da je pročitao podnaslov svoje čitulje u Vašington postu: „Virtuozni džez pijanista koji je radio na crno kao lekar!”

Šesti član našeg tima je bio Elton Herman, koga sam poznavao sa osnovnih studija. Bio je inteligentan, prijatan, dobar student, i prilično trapav momak, koji je znao da na časove dođe u somotskim pantalonama. Šta je sad sa Eltonom? Gde je on? Uvek sam mu bio sklon i poželeo sam da mu čujem glas. Ali kad ga potražim na internetu, saznajem da je i on umro. Pre osam godina. Sva petorica mojih drugara su umrla! Glava počinje da mi lebdi. Zatvaram oči, usredsređujem se na prošlost i na tren nas vidim sve zajedno, sa rukama na ramenima drugova. Nas šestorica smo bili tako jaki, toliko nade smo polagali u budućnost, tako smo želeli da uspemo, šest pametnih i kompetentnih studenata, koji su zajedno započinjali studije. Svi smo bili toliko predani studiranju i tako puni snova o uspehu, a ipak, petorica od nas šestorice, svi sem mene, sada su mrtvi. Ništa sem suvih kostiju nije ostalo od njih. Od nas šestorice samo sam ja ostao da se krećem po ovom svetu. Zašto sam ih nadživeo? Čista sreća. Osećam se povlašćeno što i dalje dišem, razmišljam, osećam mirise i držim ženu za ruku. Ali sam usamljen. Nedostaju mi. I moje vreme dolazi.

*

Ova priča će živeti i posle mene. Dva puta sam je ispričao pacijentima i oba puta je imala snažne rezultate. Jednom je to bila pacijentkinja koja je tokom protekla dva meseca izgubila supruga i oca – dve najbliže i najdraže osobe. Rekla mi je da je već bila kod dva terapeuta, ali su se obojica činila toliko distanciranim i neuključenim da ni sa jednim nije mogla da se poveže. Pomislio sam kako će uskoro početi da oseća isto prema meni. I zbilja, tokom celog razgovora se činila zaleđena, otupela, nepristupačna. Osećao sam da između nas zjapi ponor, a očigledno se i ona osećala isto. Pred kraj seanse je prokomentarisala: „Nedeljama osećam da je sve nestvarno i da sam skroz sama. Osećam kao da se vozim nekuda vozom i da su sva sedišta prazna. Kao da nema drugih putnika.”

„Tačno znam šta osećate”, odgovorio sam joj. „Nedavno sam imao isti doživljaj.” Zatim sam joj ispričao priču o svojih pet drugara sa studija medicine, koje sam izgubio, što mi je poljuljalo osećaj za stvarnost.

Pažljivo me je slušala, nagnuta prema meni, dok su joj se suze slivale niz lice. Kazala mi je: „Da, da, shvatam vas. Savršeno vas shvatam: tačno to se meni sad dešava. Moje suze imaju šta da proslave – ipak ima još nekog u vozu. Znate o čemu sam upravo razmišljala? To da bi oboje trebalo da budemo srećni što smo živi i da uživamo u sadašnjosti, sada, dok je sve još stvarno.”

Njene reči su me potresle i prilično dugo smo sedeli i uživali zajedno u tišini.

Nekoliko nedelja kasnije, ponovo sam ispričao svoju priču. Imao sam poslednju seansu sa pacijentkinjom sa kojom sam se viđao jednom nedeljno proteklih godinu dana. Živela je hiljadu kilometara daleko, pa smo imali sastanke preko Zuma. Međutim, za poslednji sastanak je odlučila da doleti do Kalifornije kako bismo se prvi put videli licem u lice.

Tok naše terapije je bio buran i nije mi uspevalo da zadovoljim njenu želju za očinskom ljubavlju i razumevanjem. Trudio sam se, ali bez obzira koliko sam joj pružao, uvek je bila nezadovoljna i kritikovala me. Godinama sam se sastajao sa pacijentima preko video poziva i počeo da verujem kako su terapija preko Zuma i terapija licem u lice podjednako efikasne, ali je rad sa ovom pacijentkinjom probudio neke sumnje u meni.

Dok sam čekao da stigne, pitao sam se kakav je osećaj videti je uživo. Hoće li biti isti osećaj ili će me odbiti ta razlika, hoće li mi biti neobično da je vidim lično? Rukovali smo se na početku sastanka držeći se za ruke nešto duže nego što je uobičajeno. Kao da se uveravamo da je ovo drugo stvarno tu.

Počeo sam da činim ono što obično radim na poslednjoj seansi. Bio sam proverio beleške i počeo da se prisećam našeg prvog sastanka. Prošao sam kroz neke od njenih razloga zbog kojih je stupila u kontakt sa mnom i pokušao da otvorim diskusiju o tome šta smo uradili i kako smo radili zajedno.

Malo su je interesovale moje reči. Pažnja joj je bila usmerena na nešto drugo. „Doktore Jalom, nešto sam razmišljala… započeli smo rad uz dogovor da ćemo godinu dana raditi jednom nedeljno, a po mom računu videli smo se četrdeset šest puta, a ne pedeset dva. Znam da sam mesec dana bila na odmoru, a i vi ste putovali, ali i pored toga, čini mi se da mi dugujete još šest seansi.”

Ovo me nije pokolebalo. Već smo razgovarali o ovome nekoliko puta, pa sam je podsetio da sam više puta naglasio kog datuma završavamo sa radom. Odgovorio sam joj: „Na osnovu vaše opaske, zaključujem da vam je naš rad bitan i da želite da ga nastavimo. Kao što sam ranije govorio, izuzetno poštujem koliko ste se trudili i koliko ste bili uporni i predani radu, čak i u trenucima kada ste zbilja patili. Zato ću vaš zahtev za još šest seansi shvatiti kao izraz toga koliko vam znači rad sa mnom. Jesam u pravu?”

„Da, mnogo ste mi značili i, da, svesni ste koliko mi je teško da to kažem. I da, veoma mi je teško da vas napustim. Znam da ću morati da se zadovoljim slikom koju ste mi usadili u glavu. I vrlo dobro znam da će ta slika vremenom lagano izbledeti. Ništa nije stalno, sve je tako krhko.”

Ćutali smo nekoliko trenutaka, a onda sam ponovio njene reči „sve je tako krhko.” Nastavio sam: „Vaše reči me podsećanju na nešto što sam takođe doživeo. Sad ću vam nešto reći o tome.” Zatim sam joj ispričao celu priču o mojih pet drugara koji su umrli i o tome kako se i sam borim sa tom idejom – da je sve krhko.

A kad sam završio, sedeli smo u tišini duže vreme, i kad je prošao kraj seanse. Onda mi je rekla: „Hvala vam, Irv, što ste podelili sa mnom tu priču. Ona mi je kao neki divan poklon. Fantastičan poklon.” Kad smo ustali na kraju seanse, rekla mi je: „Želim jedan zagrljaj – zagrljaj koji ću nositi sa sobom duže vreme, koji nikako neće biti krhak.”

Avgust

Suočavanje sa završecima

Merilin i ja stižemo na kliniku u osam ujutro radi imunoglobulinske terapije. Sedim pored nje devet sati dok joj lek polako kaplje u venu. Pazim na nju netremice plašeći se snažne reakcije na lek. Ipak me obodri kada vidim da joj nije neprijatno, da nema negativnih reakcija na lek i da spava veći deo vremena koje provedi na klinici.

Kada se vratimo kući, veče koje sledi je božanstveno. Gledamo prvu epizodu stare BBC serije Martin Čazlvit (Martin Chuzzlewit) sa Polom Skofildom. Oboje volimo Dikensa (pogotovo ja – njoj je oduvek Prust bio na prvom mestu). Godinama, kad god putujemo po SAD ili u inostranstvo da održimo neko predavanje, ja provedem deo slobodnog vremena obilazeći antikvarne knjižare. Tako sam vremenom napravio veliku kolekciju prvih izdanja Dikensovih knjiga.

Dok gledamo TV seriju, očaran sam glumačkom podelom. Ali, avaj, toliko se likova pojavljuje u radnji da me moj problem sa prepoznavanjem lica sustiže i ostavlja zbunjenog. Nikako ne bih mogao gledati ovaj program bez pomoći Merilin, koja mi govori ko je ko. Kad se epizoda završila, gasimo televizor i Merilin odlazi u dnevnu sobu da donese prvi deo Martina Čazlvita. (Svi Dikensovi veliki romani su objavljeni u dvadeset nastavaka. Jednom mesečno bi nastavak bio izdat i deljen gomilama ljudi koji su jedva čekali da ga kupe).

Merilin otvara prvi nastavak i veoma živo počinje da čita naglas. Zavaljen u stolici, držim je za slobodnu ruku i predem od zadovoljstva upijajući svaku reč. Ovo je pravi raj; kakva sreća imati ženu koja uživa da čita Dikensa naglas. Magičan trenutak za mene, jedan od velikog broja takvih momenata koje mi je pružala još od kad smo bili adolescenti.

*

Ali, ja znam da je ovo samo kratak predah od mračnog zadatka suočavanja sa smrtnošću, tako da idućeg dana nastavljam da tražim pomoć na stranicama Gledanja u sunce. Nailazim na svoju raspravu o Epikuru (341-270 p.n.e.), koji nereligioznim vernicima, kao što sam ja, pruža tri lucidna i snažna argumenta kojima se može ublažiti strah od smrti. Prvi argument govori da, pošto je duša smrtna i nestaje zajedno sa telom, nećemo biti svesni i zato nemamo čega da se plašimo. Otuda sledi: „Tamo gde je smrt, nisam ja. A tamo gde sam ja, nije smrt. Zašto bismo se bojali smrti kada nikada ne možemo da je opazimo?”

I jedno i drugo se čini očiglednim i pruža nam izvesnu utehu, ali Epikurov treći argument mi se uvek najviše dopadao. On tvrdi da je nečije stanje nepostojanja posle smrti identično stanju nepostojanja pre rođenja.

Nekoliko strana dalje, nailazim na opis „krugova” – ideje da se nečija dela i ideje kao krugovi na vodi šire na druge, baš kao što se voda talasa u krugovima kada bacimo kamen na njenu površinu. Ta pomisao mi je takođe veoma važna. Kada nešto dam klijentima, znam da će oni naći načina da moj dar prenesu drugima, i da se onda ti krugovi šire. Ova tema se provlači kroz moj rad još od kad sam počeo da se bavim psihoterapijom pre više od šezdeset godina.

Danas me ne mori mnogo strah od smrti, to jest, strah od sopstvene smrti. Moja stvarna ojađenost potiče od pomisli da ću izgubiti Merilin zauvek. Ponekad na trenutak osećam udare žaljenja što ona ima privilegiju da umre prva. Čini mi se da je tako mnogo lakše.

Neprestano sam kraj nje. Držim je za ruku dok tonemo u san. Brinem se o njoj na sve moguće načine. Ovih nekoliko meseci retko kad prođe sat a da ne odšetam od svog kabineta do kuće kako bih je video. Ne dopuštam često sebi da pomišljam na sopstvenu smrt, ali zbog ove knjige ću pustiti mašti na volju. Kada se budem suočavao sa smrću, neće kraj mene biti Merilin, koja je uvek tu, pored mene. Neće biti nikog da me drži za ruku. Da, moje četvoro dece i osmoro unučadi, kao i mnogi prijatelji, biće uz mene, ali avaj, oni nemaju moć da prodru u dubine moje izolacije.

Pokušavam da se nosim sa gubitkom Merilin tako što razmišljam o svemu što sam već izgubio i svemu što će mi ostati. Ne sumnjam da će, kada umre, Merilin odneti i veći deo mog prošlog života sa sobom, i ta pomisao me muči. Naravno, na mnoga mesta sam išao bez Merilin – na predavanja, radionice, na mnoge izlete gde sam ronio, na služenje vojnog roka na Istoku, u Vipasana centre za meditaciju u Indiji, ali veliki deo sećanja na ova iskustva je već nestao. Nedavno smo gledali film Priča o Tokiju, i Merilin me je podsetila na naše putovanje u Tokio, kada smo videli mnoge građevine i parkove koji se vide u filmu. Ničega se ne sećam.

„Sećaš se”, podsećala me je, „da si držao konsultacije nekih tri dana u bolnici Kurosava, a posle smo išli u Kjoto?”

Da, da, sad je sve počelo da mi se vraća – predavanja koja sam držao, demonstriranje grupne psihoterapije sa osobljem koje je preuzelo ulogu pacijenata, strava žurke koje su organizovali za nas. Ali bez Merilin, teško da bih se ičega sećao. Izgubiti toliki deo života dok ste još živi, to je stvarno zastrašujuće. Bez nje, sva ostrva, plaže, prijatelji u gradovima po celom svetu, mnoga divna putovanja na koja smo išli zajedno, sve to će nestati i ostaće mi samo neka izbledela sećanja.

Nastavljam da listam Gledanje u sunce i dolazim do dela koji sam skroz zaboravio. To su opisi poslednjih susreta sa dva meni važna mentora – Džonom Vajthornom (John Whitehorn) i Džeromom Frankom (Jerome Frank), profesorima psihijatrije na Džons Hopkinsu. Kada sam bio mladi član nastavnog osoblja na Stanfordu, iznenadio me je poziv ćerke Džona Vajthorna. Rekla mi je da joj je otac imao snažan moždani udar i da je tražio da me vidi pre nego što umre. Divio sam se Vajthornu – bio je moj učitelj, a sa njim sam imao i profesionalne kontakte. Ali nikada, nijednom, nismo imali ličnih susreta. Uvek je bio krut i uzdržan. Oslovljavali smo se sa doktore Vajthorn i doktore Jalom. Nikada nikog, ni druge profesore, ni šefove drugih katedri, nisam čuo da ga oslovljavaju po imenu.

Zašto ja? Zašto bi tražio da me vidi, studenta sa kojim nikada nije imao intimnih trenutaka? Ali, bio sam toliko dirnut što me je zapamtio i traži da me vidi da sam nakon nekoliko časova bio u avionu za Baltimor. Tamo sam seo u taksi i otišao direktno u bolnicu. Kad sam ušao u sobu, doktor Vajthorn me je prepoznao, ali je bio uznemiren i zbunjen. Tiho je ponavljao: „Tako se užasno bojim.” Osetio sam se bespomoćnim i poželeo da mogu nekako da mu pomognem. Bavio sam se mišlju da ga zagrlim, ali doktor Vajthorn nije bio neko koga biste grlili. A onda, dvadesetak minuta po mom dolasku, on je izgubio svest. Rastužen, otišao sam iz bolnice. Pretpostavljao sam da mu je značilo što sam bio. Možda sam mu zamenio sina koji je poginuo u Drugom svetskom ratu. Sećam se njegovog žalobnog pogleda kada mi je ispričao kako mu je sin poginuo u Ardenima, a onda dodao: „Prokleta klanica.”

Poslednja poseta Džeromu Franku, mom glavnom mentoru na Džons Hopkinsu, bila je potpuno drugačija. Poslednjih nekoliko meseci života, Džeri Frank je patio od teške demencije. Posetio sam ga u smeštaju u Baltimoru. Ugledao sam ga kako sedi i gleda kroz prozor. Primakao sam stolicu i seo do njega. On je bio divan, dobar čovek i uvek sam uživao u njegovom društvu. Pitao sam ga kako živi. „Svaki dan je novi dan”, odgovorio mi je. „Probudim se i fijuu”, prešao je rukom preko čela i dodao: „Juče je bilo juče. Ali ja sedim u ovoj stolici i gledam kako život teče. Nije to tako loše, Irv. Nije to loše.”

To me je baš pogodilo. Dugo sam se više bojao demencije nego smrti. Ali, sada su me reči Džerija Franka „nije to tako loše, Irv”, trgle i pogodile. Moj stari mentor mi je govorio: „Irv, ti, kao ti, imaš samo ovaj jedan život. Uživaj u svakom segmentu ovog čudesnog fenomena zvanog ,svest’ i nemoj se daviti u žaljenju za onim što si nekad imao!” Njegove reči imaju moć nada mnom i umiruju mi strah od demencije.

Još jedan odlomak iz Gledanja u sunce mi pruža utehu. U odeljku nazvanom „Moć povezanosti u prevazilaženju straha od smrti”, razmatram kako zaluđenost nekom osobom sklanja sve druge misli u stranu. Gledajte kako se uznemireno dete penje majci u krilo i kako se brzo uteši dok sve brige i muke nestaju. Ovo sam opisao kao „usamljeno ,ja’ koje se rastapa u ,mi’.” Bol usled izolacije se raspršava. Ovo me baš pogađa u žicu. Skoro ceo život, zaljubljenost u Merilin me je, bez sumnje, štitila od osećanja duboke usamljenosti u izolaciji, a veći deo moje sadašnje muke potiče od očekivane usamljenosti.

Zamišljam život nakon njene smrti i pred očima su mi noći koje jednu za drugom provodim sam u našoj velikoj praznoj kući. Imam mnogo prijatelja, decu i unuke, čak i jedno praunuče, imam dobre i pažljive komšije, ali njima nedostaje magija koju Merilin poseduje. Zadatak da izdržim takvu bazičnu usamljenost čini mi se prevelik. Onda se ponovo tešim rečima Džerija Franka: „Sedim u ovoj stolici i gledam kako život teče. Nije to tako loše, Irv.”

43 dana kasnije

Sam u kući

Kud god se okrenem, nešto me podseti na Merilin. Uđem u našu spavaću sobu i vidim gomilu njenih lekova na stočiću s njene strane kreveta. Sutra ću zamoliti Gloriju, kućnu pomoćnicu, da ih skloni negde gde se ne vide. Onda ugledam njene naočari za čitanje na stolici u sobi gde gledamo televiziju, a zatim još nekoliko pari u kupatilu. Zašto je imala toliko pari naočara? Pored bezbroj bočica i kutijica sa lekovima odmah do sofe, na kojoj je provodila veći deo vremena poslednjih nedelja, spazim njen ajfon. Šta uraditi sa svim tim stvarima? Kao što je slučaj sa većinom stvari, za sada izbegavam suočavanje sa problemom i prebacujem ga na decu.

Prolazi više nedelja pre nego što se nateram da otvorim vrata njene radne sobe. Čak i sada, šest nedelja nakon njene smrti, ne usuđujem se da uđem u sobu i izbegavam da pogledam u stvari na pisaćem stolu. Još ne želim da diram njene stvari – ne želim da ih zadržim i ne želim da ih se oslobodim. Da, to je detinjasto, ali nije me briga. Osećam izvestan stid jedino kada pomislim na sve one ljude koji su dolazili na savetovanje kod mene jer su žalili za svojima, a nisu imali luksuz da brojni članovi porodice uklanjaju tragove osobe koju su izgubili.

Slika Merilin stoji u uglu dnevne sobe okrenuta zidu. Video sam ovu divnu fotografiju u tekstu povodom njene smrti u Vašington postu i toliko mi se svidela da sam uspeo da pronađem negativ i zamolio našeg sina Rida, vrsnog fotografa, da izradi sliku. On ju je stavio u okvir i doneo je za Božić. Prvih nekoliko dana često sam poglédao u nju, ali bih svaki put, bez izuzetka, osetio bol, i zato sam je na kraju okrenuo prema zidu. Sada povremeno odem do nje, okrenem je prema sebi, duboko uzdahnem i zagledam se u nju. Ona je tako lepa, a usne kao da izgovaraju: „Nemoj me zaboraviti… ti i ja, dragi moj, zauvek… nemoj me zaboraviti.” Tada se okrenem od nje, skrhan bolom. Bol koji osećam jači je nego što mogu da podnesem. Plačem naglas. Ne znam šta ću.

Da li da se zaštitim od toliko bola? Ili da radim suprotno i nastavim da je netremice gledam i rasplačem se svaki put? Znam da će doći vreme kada ću okačiti sliku na zid i gledati je sa velikim zadovoljstvom. Pogledi će nam se sresti i zagledaćemo se jedno u drugo i oboje ćemo biti ispunjeni ljubavlju jedno prema drugom i tako zahvalni što smo bili u prilici da provedemo život zajedno. Suze mi teku dok kucam ove redove, pa zastajem, brišem oči, i zurim kroz prozor zagledan u grane našeg hrasta, koje se protežu prema čistom, plavom nebu.

Mnogo je trenutaka koje bih voleo da podelim sa Merilin. Čuo sam da se Maksimart, apoteka u komšiluku u koju smo odlazili više od četrdeset godina, upravo zauvek zatvorila i odmah mi je palo na pamet kako bih saopštio vesti Merilin i kako bi se ona zbog toga razočarala. Ili, kako su naša dva starija sina, koja su se godinama opirala da igraju šah jedan protiv drugog, sada odigrala nekoliko prijateljskih partija oko Božića. Ili, kako je jedan od naših sinova, koji je odbijao i da nauči da igra pinokl, sada naučio pravila i počeo da igra sa mnom i sa braćom. Epizode sa šahom i pinoklom pokazuju kako je porodica zbila redove i drži se zajedno. O, kako bih voleo da to mogu ispričati Merilin! Tako bi joj bilo drago.

Dok čitam o drugim osobama koje tuguju za nekim, saznajem o različitim oblicima ponašanja. Pročitao sam članak koji je napisao jedan udovac, koji stalno preslušava staru govornu poruku od žene, i trgnuo se. Ja ne bih mogao podneti bol kad bih čuo glas moje Merilin. Pitam se da li ga to parališe i sprečava da započne neki novi život. Ali, možda sam zauzeo prestrog stav jer svako žali za voljenom osobom na svoj idiosinkratični način.

Pročitao sam i članak koji pruža dokaze da je stopa smrtnosti kod muškaraca koji su izgubili supruge mnogo viša u toku sledeće četiri godine nego kod onih koji nisu. Prognoza je još gora za muškarce koji su bili veoma zavisni od pokojnih žena u pogledu poštovanja i zadovoljstva. Pa ipak, to me ne brine. Neobično je koliko me malo brine mogućnost sopstvene smrti. Često, možda i prečesto sam u prošlosti osećao strah od smrti. Posebno se sećam noćnih mora u vezi sa umiranjem, od pre mnogo godina, kada sam radio sa terapijskim grupama pacijenata terminalno obolelih od karcinoma. Ali, sada strahu nema ni traga. Uopšte me ne dotiče pomisao na sopstvenu smrt.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.