Svima nam je poznat. Ljudi ga se jako boje i o njemu ne pričaju. Zapravo, vrlo malo ljudi ga je uopšte svesno. Ipak, instinktivno beže od njega.
Oni koji ga poznaju učiniće sve da ga izbegnu. Boje se da ga dožive ponovo, jer imaju iskustvo koliko neprijatan taj osećaj može da bude.
Kad im spomenem mogućnost da ga istraže, beže kao vrag od tamjana. Ali, koliko god bežali, ovaj mučan osećaj trči za nama. Jedino kako možemo da ga se rešimo jeste da ga upoznamo – kognitivno i iskustveno. Kad dopustimo sebi da nas preplavi – tek onda će nas napustiti.
Šta je to osećaj praznine?
Moji ga klijenti najčešće opisuju kao nekakvu prazninu u sebi (pritom, pokazuju na grudni koš), kao bol, duboku tugu, bezdan, crnu rupu.
Teško je rečima opisati ovaj osećaj. To čak nije ni jasan osećaj u telu, kao što osećamo tugu, na primer. Taj osećaj javlja se više kao doživljaj nekakve „rupe“, neispunjenosti i praznine u sebi i oko sebe. Često je popraćen nemirom i ljudi ga opisuju kao „crna rupa u meni“.
Nekad je to mutan doživljaj depresivnog sivila, a nekad imamo doživljaj kao da nismo celoviti, kao da nam iznutra nešto fali. Može se pojavljivati u kombinaciji s osećajem duboke usamljenosti. Svi smo ga jednom iskusili pa će ga svako za sebe najbolje detektovati.
Ljudi uglavnom nisu svesni ovog osećaja, jer se taj osećaj praznine često skriva ispod samoće i usamljenosti, a doživljavamo ga tek u trenucima kad smo sami sa sobom, u tišini, bez distrakcija iz okoline.
Ovako to zvuči u praksi:
Ja: „Pa onda… jeste li razmišljali da napustite muža/roditelje/nekoga… s kojim vam je toliko loše?“
Klijent: „Jesam, ali ne mogu da zamislim da ostanem sama. To mi je prestrašno.“
„Možete li opisati kakav vam je doživljaj biti sama?“
„Grozno. Tu (rukom pokazuje grudni koš) osećam ogromnu prazninu u sebi. Strašna, duboka praznina, kao da će me usisati u sebe. Grozno, grozno, ne mogu biti u tome, strašno mi je.“
Ovaj osećaj praznine koji ljudi opisuju nije uobičajeni osećaj usamljenosti. On je arhaičan, stari osećaj i zapravo nema veze sa vašom sadašnjošću i trenutnom životnom situacijom, već s vašom davnom prošlošću – vašim detinjstvom.
Što sve radimo kako bismo izbegli bolnu prazninu?
Mnogi ljudi ne mogu biti sami sa sobom (pogotovo ne u tišini) bez distrakcija iz okoline, poput stalno upaljenog televizora ili radija. Neki isplaniraju čitavu nedelju kafama i događanjima – samo da ne bi ostali sami. Pa ako dogovor za kafu otpadne, osećaju paniku objašnjavajući mi kako su control freak-ovi i kako se loše osećaju kad sve nije po planu. Istovremeno im ne pada na pamet da kad neprestano moraju biti u kontaktu s nečim ili nekim spolja, time, zapravo, izbegavaju sebe. Uglavnom misle kako vole da imaju plan u svom životu i ne znaju zašto je tome tako.
Tražeći kontakt s nečim spolja, zapravo, izbegavamo kontakt sa svojim unutarnjim svetom – sa sobom. Konkretnije rečeno: izbegavamo kontakt sa svojim neželjenim emocijama, poput tuge ili ljutnje koje se pojavljuju onda kad ugasimo sve distrakcije iz okoline i dopustimo sebi da osetimo sopstveno postojanje.
Neki puše cigarete, jer im to daje osećaj kao da nešto rade ili da nisu sami („sa cigaretom nikad nisi sam“). Neki su radoholičari – rade do kasno uveče, dok ne padnu, tako ne stigavši da „razmišljaju“, tačnije, osećaju. Drugi, pak, kompulsivno jedu da bi izbegli kontakt s osećajem praznine. Alkohol odlično preseca kontakt s emocijama i otupljuje ih pa neki ljudi kad ostanu sami, natoče čašu vina ili otvore pivo. Drugi, pak, mahnito čiste kuću i sl.
Kad dete „pokupi“ tuđe emocije
Neki od nas osećaj praznine, „depresivno sivilo“ ili neko drugo mučno stanje, naučili su u detinjstvu direktno od roditelja. Preslikali su ga, pokupili upijajući atmosferu doma. Kao da su majčinu depresiju popili u njenom mleku. Ili su bili neprestano pod hipnozom očeve ogorčenosti nad životom pa su i sami postali ogorčeni ljudi. Dečji mozak do dvanaeste godine širom je otvoren za sugestije i deca nemaju mogućnost jasno da razaznaju šta žele i ne žele da prime od roditelja. Tako pokupe sve, ono što je dobro, ali i ono otrovno.
„Bojim se da će me preplaviti…“
Ljudi koji beže od samoće i tišine često potiskuju neugodne osećaje pa im je svaka distrakcija iz okoline dobrodošla. Jer kad dopustimo sebi mir i tišinu, na površinu ne izlaze samo lepi sadržaji, već i davno zaboravljene i neotplakane suze i bes.
Bojimo se da ponovo uđemo u taj osećaj, jer nam se čini da bi nas mogao preplaviti tolikom silinom da ga nećemo preživeti. Nikad više ne želimo da osetimo ono što smo u prošlosti osećali pa se bojimo da odškrinemo ta vrata.
I onda držimo „tu stvar pod kontrolom“. I držimo sebe u zabludi da je sve u redu, ali naši neželjeni osećaji sustignu nas kad-tad, i to u vidu nejasnog i dugotrajnog neraspoloženja, raznih bolesti, simptoma u telu, nenadane depresije, napada panike, crvenila lica, znojenja, izliva ljutnje, nesanice i sl.
Istina je, zapravo, potpuno obrnuta od onoga što očekujemo
Tek kad dopustimo sebi da nas obuzme bilo koji osećaj koji potiskujemo, on se javi u obliku talasa – dođe, prođe i gotovo. Obuzme nas puno blaže nego što smo očekivali i ako dopustimo sebi suze ili pustimo ljutnju napolje, prođe vrlo brzo.
What you resist persist – što više bežite od nekih sećanja, slika, osećaja to će vas oni podsvesno više mučiti i ograničavati.
„Nekako mi je prazno kad nije pored mene…“ – o čemu je ovde reč?
Većina ljudi izbegava osećaj praznine tako što se nalepe na drugu osobu, pa se osećaju smireno samo onda kad su pored nekoga, najčešće, partnera. Kad ostanu sami, osećaju se napušteno i ostavljeno, bez obzira na to da li je njihov partner otišao na put ili na pivo s društvom. Svako odvajanje od partnera stvara im osećaj nemira ili panike. Za takve ljude znamo reći da su needy (zahtevni/potrebiti).
Neke moje klijentkinje kažu: „Kako ću na putovanje/shopping/seminar… sama? Nema mi smisla kad sa mnom ne ide moj dečko/muž. Nekako mi je prazno i bezveze bez njega.“
Tako zvuči odrasla osoba koja u sebi nosi iz detinjstva stari osećaj praznine i potrebu da stalno bude stopljena s drugom osobom. Kad partnera nema u blizini, oseća nemir: „Kad će mama/tata doći?“ Kad se partner vrati, oseća olakšanje. Često izgovara ovu rečenicu: „Samo da je neko tu kraj mene.“
Jer taj famozni osećaj praznine nema veze s tim da nam nedostaje partner koji trenutno nije s nama ili da se automatski moramo osećati usamljeni kad nismo u društvu drugih ljudi. Taj osećaj naša je zaostavština iz prošlosti, iz našeg detinjstva. Nastao je u raznim situacijama kad su nam bili potrebni roditelji, a nije ih bilo. Retko, ali dovoljna je jedna situacija kad je dete bilo ostavljeno, te osećalo strah, paniku i napuštenost da bi taj osećaj nosili kao traumu iz detinjstva.
Češće je to situacija da je jedan roditelj bio hladan i nezainteresiran pa ste umesto osećaja ispunjenosti odrasli s „rupom“, prazninom i večitom neutaženom gladi za ljubavlju i pažnjom.
Možda biste dotrčali do tate s igračkom, a on bi vas nezainteresovano odgurnuo i nastavio da čita novine ili gleda utakmicu, te hladno promrmljao „Pusti me sad.“ Možda vas je napustio i od razvoda s vašom majkom smanjio kontakte, možda ga više nikad niste ni videli. Možda se vaša majka bavila svojim problemima, preokupacijama ili alkoholom dok ste se bacali po podu, vrištali ili plesali kako bi joj privukli pažnju. A možda bi se samo povukli u svoju sobu s osećajem boli, muke ili grča. Kako god bilo, niste dobijali ono što ste trebali. Tako sada živite s „rupom“ u sebi.
I šta se sada može učiniti po tom pitanju?
Traumu iz detinjstva zvanu deficit ljubavi i pažnje, teško je prebroditi. Međutim, iako će vam biti potrebno mnogo svesnog i strpljivog rada na sebi, ovu ranu moguće je zaceliti u odrasloj dobi. Jedan deo posla koji vas čeka je rad na reprogramiranju svojih nesvesnih obrazaca kroz psihoterapiju, hipnozu, meditaciju, čitanje, pisanje – metoda ima.
Šta god odlučili da radite i menjate, za početak ćete morati da odustanete od fantazije da će vam neko drugi popuniti bolnu prazninu. Taj posao moraćete da odradite sami – postajući topao, brižan, negujući roditelj sami sebi, onakav roditelj za kakvim žudite.
***
Ukoliko želite da kontaktirate Irenu Jurjević radi psihoterapeutskog savetovanja, preko Skajpa i video poziva, obratite joj se na email adresu irena@centaruspjeha.com
