Svi delimo iskustvo donošenja nekih pogrešnih odluka, za koje smo u trenutku donošenja te odluke mislili da je ispravna ili jednostavno nismo imali snage, pameti ili iskustva da postupimo drugačije.

Neki od nas, pogledavši u prošlost, zapitaju se „Šta sam pogriješio/la i kako ću drugi put drugačije?“ Drugi, pak, čitav život provedu u žaljenju „E da sam…“

Irena Jurjević, savetnica iz Geštalt psihoterapije i osnivač Centra uspeha
Irena Jurjević, savetnica iz Geštalt psihoterapije i osnivač Centra uspeha

“Kako sam mogao/mogla tako da postupim?”

“Gde mi je pamet bila?”

“Da sam barem…” 

“Kako nisam videla?” 

“Trebalo je da budem jača.”

“Znala sam šta se događa, ali jednostavno nisam poslušala sebe…”

Znate i sami, ništa konstruktivnog iz ovoga. Prošlost ne možemo da promenimo, prošlost je samo misao, kao i budućnost. Ovakvim razmišljanjem trujemo ono jedino što imamo, a to je sadašnjost.

Gotovo da nema osobe s kojom sam radila, a da nismo posvetili barem jednu seansu na opraštanje samom sebi nekih loših odluka koje su doneli u prošlosti. Neki ljudi toliko zapnu u prežvakavanju prošlosti i prebacivanju samima sebi da su, od tolikog boravljenja u prošlosti, postali depresivni.

Ova tema često iskoči u psihoterapiji kad radimo na nekim odnosima koji su ostali nerazrešeni, a više nema mogućnosti za popravak, na primer, osoba je umrla.

„Da sam barem više tati pomagao“
„Da sam barem imala više strpljenja s mamom“
„Bila sam sebična, da joj barem to sad mogu reći, ali nje više nema“ 
„Sad vidim da je on bio čovek mog života, a ja sam ga ostavila“ 
„Trebalo je da prihvatim taj posao i da odem u inostranstvo“ 
„Trebalo je da ga napustim odmah na početku veze, a ne da izgubim 15 godina svog života“ –reči su nekih mojih klijenata.

Lako je biti general posle bitke!

S pogledom u loše izbore u vlastitoj prošlosti ljudi najčešće osećaju kombinaciju žaljenja, krivice, te oštre ljutnje i osude prema sebi. Krive sebe, jer idu iz pozicije kao da su tada znali i mogli bolje, a svejedno nisu izabrali pametnije. Međutim, to je pogrešno. Da su u tom trenutku mogli bolje, napravili bi bolji izbor. Da su u tom trenutku bili snažnija osoba, odlučili bi drugačije. Da su bili pametniji, bili bi pametniji – ali tada nisu mogli biti ništa drugo nego upravo ono što su bili, i to u upravo onakvim okolnostima u kakvim su se zatekli.

Ljudi u svakom trenutku prave izbore i donose odluke najbolje što mogu, bilo na svesnom ili nesvesnom nivou. Nekad su te odluke destruktivne, jadne, očajne, a ponašanje loše, sebično, nehumano, ali u tom trenutku donosimo ih iz onog stanja svesti i s onoliko fizičkih i psihičkih resursa koje posedujemo. S taman toliko pameti koliko imamo, unutarnje snage koju posedujemo, sposobnosti, kreativnosti, znanja ili neznanja – ni manje ni više od toga. Zato, uzalud je žaliti, jer da smo mogli bolje – uradili bismo.

I onda u psihoterapiji… ili pokušajte kod kuće sami

Kako bi oprostili samom sebi (ili bilo kome drugome) prvo moramo da razumemo zašto smo tako postupili i, umesto osude, razvijemo saosećanje prema sebi – tačnije, onom ili onoj sebi iz prošlosti kad smo donosili odluku ili se ponašali na nezadovoljavajući način. Dok sebi prigovaramo, u ulozi smo oštrog kritičara i zapravo osuđujemo i odbacujemo deo sebe – onaj deo iz prošlosti koji nije znao ni mogao bolje. A dok god odbacujemo ijedan deo svoje ličnosti ne možemo da postignemo mir sa sobom i i sklad s drugima.

Geštalt tehnika “prazne stolice”

Pa tako u psihoterapiji dok radimo na ovom problemu, zamolim klijenta da zamisli dva dela sebe, ona dva glasa u glavi koja vode dijalog: „Kako si mogao?/Nisam znao bolje“. Potom ga zamolim da sedne u stolicu na koju je smestio „samog sebe iz prošlosti“, te da se zamisli u trenutku donošenja odluke, i da što detaljnije opiše kako se tada osećao, ali da priča u sadašnjem vremenu, kao da se taj trenutak upravo sada odvija (kako bi se što bolje asocirao u tadašnje stanje).

Dok priča o tome kako mu je bilo u situaciji donošenja odluke, dok opisuje svoj osećaj, svoje misli koje su mu tada prolazile kroz glavu, jasno mogu da se vide promene na izrazu lica. Držanje tela postaje opuštenije, a lice mekše. Najčešće je dovoljno da izgovori samo par rečenica da sam shvati koliko mu je bilo teško i zašto je tada postupio na određen način. Kad čovek popriča sam sa sobom na drugačiji način, počne i da se oseća drugačije – i osuda automatski nestaje.

Uvek, i baš svaki put se dogodi da čovek u ovom trenutku doživi snažnu promenu osećaja i mentalni uvid, tzv. „a-ha efekt“. Kasnije, kad se u svojim mislima vrati u sadašnjost, njegov osećaj je promenjen. Iz ljutnje i osude, u saosećanje prema samom sebi. Čak i u najtvrdokornijim situacijama, kad čovek kaže da ne može potpuno da otpusti ljutnju ili krivicu, barem u trenutku ovog procesa oseti razumevanje prema samom sebi, olakšanje i ganuće. Ređe ovu metodu treba da ponavljamo više puta, kako bi se novi i zdraviji obrazac misli i osećaja učvrstio, a najčešće se dogodi da ovo bude tako emocionalno snažan doživljaj, da čoveku promeni stav i osećaj prema samom sebi i situaciji koja se nekoć dogodila.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.