Granice su mesto gde odvajamo sebe od ostatka sveta.
Sastoje se od uverenja, verovanja, stavova, prošlih iskustava i naučenog socijalnog ponašanja.
Određuju šta nam je u redu, a šta nije, šta nam se sviđa, a šta ne želimo. Odražavaju ono kako želimo ili ne želimo da se drugi prema nama ponašaju. Postoje fizičke, psihičke, emocionalne, duhovne i seksualne granice.
Svesni smo svojih granica tek onda kad nam ih neko ugrozi, kad nam ih neko prelazi.
Dva su tipa ljudi kad je reč o granicama.
Prvi su oni koji se boje konflikta i imaju više propusne granice, što znači da su više empatični. Manje se zauzimaju za sebe, važno im je šta drugi misle o njima, zadovoljavaju tuđe potrebe i teže im je reći „Ne“. Češće dopuštaju da ih drugi iskorištavaju. Takvi ljudi manje su na svojoj strani i uglavnom imaju smanjeno samopoštovanje.
Drugi tip ljudi su oni koji u većini slučajeva smatraju da su oni u pravu, ne daju se zezati, više su okrenuti sebi i svojim potrebama, bez problema traže za sebe i lakše ulaze u konflikte. Više vole i cene sebe, nego druge.
Važno je znati da nam drugi ljudi ne mogu pogaziti granice, već smo mi sami za to zaslužni.
Kad dopustimo drugima da nam gaze granice, zapravo ih sami gazimo. Ne ostajemo s istinom šta je dobro za nas. To je izdaja samog sebe. Ako idemo preko svojih ličnih granica, napustili smo sami sebe.
S granicama je teško baratati ako krećemo od toga šta će drugi ljudi misliti ili od toga šta je ispravno ili pogrešno. Mnogi ljudi uopšte nisu svesni svojih granica, ne znaju jasno definisati šta im je u redu, a šta nije.
Kad ljudi nisu u kontaktu sa sobom i ne osećaju instinktivno šta im je u redu, a šta nije onda kažu:
- „Pa što bih ja trebalo da radim u toj situaciji?“
- „Šta je u redu, ispravno?“
- „Kako bi trebalo da se ponašam?“
Ne postoje nametnuta pravila kako treba živeti i gde bi trebalo da nam budu granice.
Na primer, nekim ljudima smeta kad im partner pogleda drugu osobu, a nekima je sasvim normalno swinganje. Svako bi za sebe trebalo da zna (ili nauči) gde su mu granice.
Ljudi koji ne znaju gde su im granice i kako bi trebalo reagovati u određenoj situaciji najčešće su imali situaciju u detinjstvu da su morali popuštati drugima (ponajviše roditeljima) i odricati se samih sebe, svojih potreba i stavova, te su tako postali people pleaser tipovi, oni koji popuštaju i ugađaju drugima.
Nisu imali mogućnost da izraze sebe i sada kao odrasli nemaju ideju, ni unutarnji instinktivni osećaj sopstvene granice. Stoga, ni ne znaju šta im je u redu, a šta nije, pa traže pravila i uputstva ponašanja u svojoj okolini.
Zdrave granice su fleksibilne, pomerljive. To znači da se nećete ponašati kao rigidni robot koji čuva visoke zidove utvrđenja koja je postavio kao štit. To znači da ćete nekad popustiti, a neke stvari jednostavno znate da ne dolaze u obzir. Sve dok se u tome osećate dobro, možete znati da čuvate sopstvene granice.
Loš osećaj je najbolji indikator da su vam granice povređene.
Neki znakovi nezdravih granica:
- Kažemo „Ne“ kad mislimo „Da“ ili kažemo „Da“ kad zapravo mislimo „Ne“
- Osećamo krivicu kad kažemo „Ne“
- Ne ponašamo se u skladu s našim integritetom i vrednostima kako bismo zadovoljili druge
- Ne kažemo jasno i glasno kad imamo nešto da kažemo
- Usvajamo tuđa uverenja i vrednosti kako bismo bili prihvaćeni od drugih
- Ne prozivamo osobu za ono što nam je loše uradila
- Prihvatamo da nam drugi rade ono što ne želimo (fizički dodir ili seks)
- Dozvoljavamo da nas drugi prekidaju kako bismo ih zadovoljili
- Dajemo previše od sebe kako bismo bili prihvaćeni
- Previše se uključujemo u tuđe probleme i poteškoće, dajemo savete
- Ne komuniciramo o svojim osećanjima u partnerskom ili privatnim odnosima
Najčešće gazimo svoje granice i dopuštamo da nas drugi iskorišćavaju iz osećaja krivice ili straha. Rešenje je u ljutnji.
Sva sreća, koliko god bile narušene, granice se mogu osvestiti i naučiti postavljati u odrasloj dobi.
Kontakt sa sopstvenom ljutnjom i dopuštanje da je (na ekološki način) iskažemo, igra najveću ulogu u postavljanju granica. Kad nam neko gura granice, čini nam nepravdu. Ljutnja je najzdravija instinktivna reakcija na nepravdu. Nema zdravog postavljanja granica ako nismo u kontaktu s sopstvenom ljutnjom, ako je potiskujemo ili je uopšte nismo svesni (to je ono kad ljudi kažu „Ja se skoro nikad ne ljutim.“)
„Za ljubav mira. Za mir u kući.“
Kad se počnete zauzimati za sebe, svoje vreme i svoje potrebe, velika je šansa da će se drugi ljudi početi buniti ili čak ljutiti. Međutim, uvek imate izbora, povući se i stavljati potrebe drugih ljudi na prvo mesto ili biti na svojoj strani i početi ceniti sebe.
Ljudi najčešće misle kako čuvaju odnos onda kad trpe, gutaju i šute. Ali, događa se upravo suprotno. Kad nešto radite protiv svoje volje, bili vi toga svesni ili ne, nagomilava se ljutnja. Ona ne nestaje ako je niste izrazili – samo je potiskujete i skladištite u telo. Ovog procesa većina ljudi uopšte nije svesna. Misle da ako nisu svesni svoje ljutnje, ona ni ne postoji. Ali, to je zabluda.
Potisnuta ljutnja najčešće se javlja u tri oblika:
- Prema unutra:razni simptomi bolesti, napadi panike, depresija, promene na koži, opsesivne misli is l.
- Na spolja:eksplodirate u napadu nezaustavljivog besa
- Pasivna agresija:kroz ponašanja poput zabadanje noža u leđa, ogovaranje, manipulacija, nabijanje osećaja krivice, igranje uloge žrtve, padanje u depresiju i sl.
Ako nekome na vreme, a to je ODMAH ili što pre moguće, kažete šta vam smeta, vi zapravo čuvate taj odnos. Kad ne dopustite svojoj ljutnji da se razmaše, manje ćete „peniti“ oko neke situacije i lakše ćete je rešiti.
***
Ukoliko želite da kontaktirate Irenu Jurjević radi psihoterapeutskog savetovanja, preko Skajpa i video poziva, obratite joj se na email adresu irena@centaruspjeha.com