Ako ljudi, generalno gledano, ka nečemu idu – onda je to (ulazak u brak i) zasnivanje porodice, tj. rađanje dece. Mnoge žene stvarno (silno) žele decu. Mnogi parovi, takođe. Ipak, decu imaju i one, tj. oni kojima su se deca “dogodila” iz ovih ili onih razloga.
Imanje od nemanja dece više se i češće bira, bez dileme. Ako se deca nemaju, postavlja se pitanje zašto ili se polazi od toga da ona, on ili oni decu ne mogu da imaju. Svesno neodlučivanje na roditeljstvo se obično ne razume, negativno kritikuje, osuđuje i ne oprašta. Iako je jednako legitimno i pitanje je izbora i odluke, koliko i odlučivanje na postajanje roditeljem.
Većina roditelja reći će da su deca njihovo najveće bogatstvo i blago. Da je postajanje majkom ili ocem najvažniji trenutak u njihovom životu. Da su postajanjem roditeljem na sebe preuzeli odgovornost veću od svih.
Pročitajte i ovo: Da li je u redu nametati deci ono što mislite da je najbolje za njih?
Ipak, znam za malo stvarno srećnih i zdravih porodica. Mnogo je više onih u kojima se održavaju i žive disfunkcije ove ili one vrste.
Pročitajte i ovo: Važno je samo dobro se udati!
Kako god da se na ulazak u brak i rađanje dece gleda, u redu je dokle god je stvar ličnog mišljenja i osećanja. Problematično je kada se – u terminima veličanja, najveće vrednosti, jedine životne svrhe ili smisla – usmerava na one ili protiv onih koji decu ne žele da imaju.
S prethodnim u vezi, imam utisak da, recimo, na pitanje koja je njihova neostvarena (životna) želja, mnoge javnosti poznate žene 45+ kažu da je to želja za imanjem dece – zato što je socijalno poželjno reći da želite decu i čeznete za njima. Ne sećam se da sam ženu ili muškarca ikada čula da kaže da decu ne želi, javno ili u nekom drugom kontekstu.
Pročitajte i ovo: Vodič za žene zbunjene muškarčevim ponašanjem
A nemoguće je da ih (silno) žele svi oni koji ih nemaju, zar ne? Rekla bih da je normalizovanje svih životnih izbora i odluka potrebno i vrlo važno.
Oni koji decu žele a ne mogu da ih imaju – mnogo pate. Dogodi se i da se, pokušavajući da ih dobiju, zamore, međusobno udalje pa i raziđu. Nekada se između dvoje ljudi ispreči “samo” bolnost i mučnost pokušavanja.
Pročitajte i ovo: U bračnom krevetu sa bebom
Nekada neko shvati da ne može i ne želi da pristane na zajednicu bez dece i zadovolji se njom, pa izabere da pokuša da je ostvari s nekim drugim. Za razumeti je i potpuno u redu, ali je i vrlo riskantno.
Šta ako se odgovarajući drugi ne pronađe, ili se roditeljem ne postane ni u zajednici s njim? Šta znači odlaženje od partnera zbog nečega što želi, ali ne može da ostvari?
Šta znači to što “samo” partner nije dovoljan? Šta znači žrtvovanje prave ljubavi i kvalitetnog partnerskog odnosa, zarad (eventualnog) dobijanja dece?
Pročitajte i ovo: Za koje žene brak nije dobar izbor?
Mnogi od onih koji imaju decu reći će da oni koji ih nemaju žive jednostavnije i lakše, te imaju mnogo više slobodnog i vremena za provođenje sa svojim partnerom. Reći će da im deca “ne oduzimaju vreme i energiju”.
Pročitajte i ovo: Da li se mame dele na dobre i doterane?
Mnogi oženjeni muškarci neće žuriti da s posla odu kući, grabiće priliku za odlazak na poslovno putovanje i zavideti slobodnim muškarcima – ali se neće menjati s njima. Mnoge udate žene će se, dok govore o svojim muževima ili deci, beskrajno mnogo žaliti na njih i – nastavljati po starom.
“Podmetaće” se i štošta raditi umesto muža ili dece – brže, bolje, uspešnije i s više lakoće. Tolerisaće i trpeti, preko mnogo čega prelaziti. Devojkama i ženama koje nisu u braku govoriće: “Ma, šta će ti brak!” ili “Nemoj da žuriš s udajom!” – dok su same požurile (i opet bi) i vrlo jasno znaju (za) šta će im brak.
Pročitajte i ovo: Andrija&Anđelka – šta nam poručuju i čemu (ne)treba da nas nauče
Relativno često čujem da muškarac svoju partnerku požuruje i “pritiska” na majčinstvo. I relativno često čujem da žena tu odluku odlaže i ostavlja za kasnije, nikako da se “nakani” ili se, jednostavno, iz ovih ili onih razloga plaši. Nije teško to razumeti.
Muškarcu je mnogo lakše da hoće i bira da ima dete – jer se nakon što ga dobije njime mnogo manje bavi. Nakon što on kaže: “Hajmo sada drugo/još jedno” – ona ga nosi, rađa i dominantno podiže.
Pročitajte i ovo: Kada brak ne treba spašavati
Da su žene na mestima i u kožama muškaraca, verujem da bi im, jednako, svaki čas dolazila želja za detetom. Ovako…
Setih se sada reklame za jedan lek, koja počinje sledećim rečima: “Moje ime je mama, supruga, poslovna žena.”
Nažalost, mnoge su žene majke i supruge, pre i više nego bilo šta drugo. Svaka druga žena reći će, pre svega drugog, da je Nikolina ili Natašina mama, Markova ili Jovanova supruga.
Pročitajte i ovo: Zašto srcu treba više vremena da prihvati ono što um već zna?
Ne zvuči li to kao zaboravljanje na sebe kao ženu, odvojenu od svih pa i porodičnih uloga, funkcija i posvećenosti? Nije li ona koja je majka pre i više nego što je žena – majka na račun i uštrb činjenice da je (i) žena?
Pročitajte i ovo: Za žene koje bi sve uradile za svog muškarca
Reklama za drugi jedan lek počinje ovako: “Često sam bila neraspoložena i mnogo napeta. Nisam mogla da se skoncentrišem na poslu. Deca su me umarala, za kućne poslove nisam imala snage…”.
Osim što ova i njoj slične reklame preporučuju tretiranje simptoma kao posledice, bez dospevanja do uzroka onoga što u datom trenutku predstavlja problem (a sve ima svoju skrivenu logiku, pozadinski mehanizam i svoje zašto) – bračni i život u porodici predstavljaju nepodnošljivo iscrpljujućim i zamornim za jednu ženu.
Pročitajte i ovo: Zašto je prvi brak uspešniji od drugog
Ne kažem da ne iscrpljuje i ne zamara, ali – nismo li, kao društvo, u velikom problemu ako su to naše prve, jedine ili najčešće asocijacije na bivanje suprugom i majkom?
Ako sam od onih koji imaju decu nešto mnogo puta čula, onda je to rečenica koja počinje sa: “A onda su došla deca…” Nikada nikoga nisam čula da kaže da bi voleo da nema decu koju ima.
Pročitajte i ovo: Toksični odnos i njegovi pokazatelji
Ipak, prethodno pomenuti početak rečenice – uvek i bez izuzetka – pretvara se u govorenje o tome šta se sve, kako, zašto i koliko propustilo, promenilo ili i “pokvarilo” s dolaskom dece.
Mnogi od onih koji imaju decu pitaju se da li bi, šta, kako i u kojoj meri bilo drugačije da su deca došla kasnije i da je bilo više vremena za uživanje samo s partnerom.
Oni koji imaju decu neretko čekaju da ponovo imaju vreme samo za svog partnera i sebe. Prethodno, pak, od roditelja zahteva da se strpe dok deca ne odrastu i odu svojim putem. Što, u uslovima naše sredine, znači prilično mnogo strpljenja i čekanja.
Pročitajte i ovo: Da li da kažem prijateljici da je muž vara?!
S druge strane, mnogi od onih koji imaju decu, nakon što ona odrastu i odu svojim putem, ne znaju šta će “samo” sa svojim partnerom, u tišini “puste” kuće (sindrom praznog gnezda).
Pročitajte i ovo: Zašto varamo svoje partnere?
Nesnađeni u novonastalom i preplavljeni njim, počinju da povlače sve kritike i žalbe na račun svoje dece. I sve glavobolje koje su im svojevremeno zadavala njihova deca, učine im se milijim i dražim od potpune tišine i novoispostavljene praznine. Koju valja organizovati i osmisliti i kada se ili ako ne zna kako.
Oni koji ne žele decu do toga obično dođu, između ostalog, gledajući one koji ih imaju.
Realno, brak i porodica u ljubavnim romanima i romantičnim filmovima su jedno, dok su u realnosti nešto sasvim drugo. Dobro je rukovoditi se realnošću i vrlo verovatnim.
Pročitajte i ovo: Vodič za razvedene
Gledati u ali i oko sebe, te brižljivo i s posebnom pažnjom pristupati važnim životnim odlukama i velikim koracima.
Bilo bi dobro i kada bismo, za početak, razumeli da ne postoji samo jedno najvrednije i stvarno smisleno u životu. Nisu to – apriori i samo – ni brak, ni porodica, ni deca. Pitanje svrhe i smisla je, srećom, krajnje individualno i lično.
