Postavi se pred činjenicu kao malo dete i budi spreman da se odrekneš svake prethodno zamišljene ideje i u koji god i kakav god ambis te Priroda vodila, pokorno je sledi inače nećeš naučiti ništa. (T.H.Haksli)
U filmu „Ratovi zvezda“, avantura Luka Skajvokera započinje kada se zrak svetla, ispaljen iz robota Artu Ditu, projektuje u minijaturnu trodimenzionalnu sliku princeze Leje. Omađijan, Luk posmatra kako sablasna skulptura svetla preklinje nekoga po imenu Obi van Kenobi da joj pritekne u pomoć.
Ova slika je hologram, trodimenzionalna slika načinjena uz pomoć lasera, a za stvaranje takvih slika potrebna je izvanredna tehnološka magija.
Ali više zapanjuje što neki naučnici počinju da veruju da je i sâm Univerzum jedna vrsta gigantskog holograma, veličanstveno detaljna iluzija ništa manje ili više realna od slike princeze Leje koja pokreće Luka na traganje.
Drugim rečima, postoje dokazi da su i naš svet i sve u njemu – od snežnih pahuljica preko javorovog drveta i zvezda padalica pa sve do rotirajućih elektrona – samo sablasne slike, projekcije s nivoa realnosti toliko van granica naše sopstvene da je ta realnost doslovno van vremena i prostora.
Dva eminentna svetska mislioca ujedno su i tvorci ove zapanjujujće ideje – Dejvid Bom, fizičar s Londonskog univerziteta, Ajnštajnov štićenik i jedan od najpoštovanijih kvantnih fizičara na svetu i Karl Pribram, neurofioziolog sa Stanford univerziteta.
Jedna od Bomovih tvrdnji koja najviše zaprepašćuje jeste da je kao i holografska slika, i opipljiva stvarnost našeg svakodnevnog života zapravo samo vrsta iluzije. Ispod nje leži dublji red postojanja, ogroman primarni nivo stvarnosti koji radja sve objekte i pojavnosti našeg fizičkog sveta na način umnogome sličan načinu na koji holografski film radja hologram.
Ono pred čim um mora da ustukne jesu Bomove potpuno razvijene ideje o celovitosti. Razdeliti stvarnost na delove a onda imenovati te delove uvek je arbitrarno, proizvod konvencije, jer subatomske čestice, kao i sve ostalo u Univerzumu, nisu ništa više izdvojene jedna od druge nego što su različite šare na tepihu.
U svojoj opštoj teoriji relativiteta, Ajnštajn je zaprepastio svet kada je rekao da prostor i vreme nisu odvojeni entiteti nego su elegantno povezani i deo veće celine koju je on nazvao prostor-vreme kontinuum. Bom ovu ideju odvodi još jedan džinovski korak napred. On kaže da je sve u Univerzumu deo kontinuuma.
Naša skoro univerzalna tendencija da fragmentizujemo svet ignorišući dinamičku povezanost svih stvari, odgovorna je za mnoge probleme, ne samo u nauci nego i u našim životima i društvu, takodje.
Mi verujemo da možemo izdvojiti dragocene delove zemlje a da to ne utiče na njenu celinu. Verujemo da je moguće lečiti delove našeg tela, a da se ne bavimo njime kao celinom.
Verujemo da možemo izaći na kraj s raznim problemima u našem društvu kao što su kriminal, siromaštvo, narkomanija, a da se ne bavimo problemima u društvu kao celini.
Baš kao što svaki deo holograma sadrži sliku celine, u svakom delu Univerzuma je nerasklopljena celina. To znači da bismo mogli naći galaksiju Andromeda u noktu palca leve ruke samo kad bismo znali kako. Mogli bismo da pronadjemo i prvi susret Kleopatre i Cezara jer, u principu, sva prošlost i implikacije koje se odnose na kompletnu budućnost takodje se nalaze nerasklopljene u svakom području vremena i prostora. Svaka ćelija našeg tela je ceo kosmos.
Kao i svaki list, svaka kapljica kiše, svako zrnce prašine, što daje novo značenje čuvenoj pesmi Vilijama Blejka:
Videti Svet u zrncu peska
I Nebesa u divljem cvetu
Držati Beskraj na dlanu ruke
I Večnost u satu.
– Majkl Talbot HOLOGRAFSKI UNIVERZUM
***
Autorka teksta: dr Dobrinka Arbanovski, internista i specijalista kvantne medicine, Holitimed
