Dobro natempirana roman-opomena i kratak, ali zaglušujuće glasan poziv na povratak razumu.

Svaka nova knjiga Miljenka Jergovića događaj je na evropskoj literarnoj sceni, no ovog je puta slavni autor po prvi put umesto o prošlosti izabrao da nam kroz priču o (bliskoj i zastrašujuće mogućoj) budućnosti objasni sadašnjost i stranputice na koje smo dobrano zagazili.

Herkul Miljenka Jergovića ubojita je, opominjuća satira protiv svakog, a posebno domaćeg, nacionalizma i lokalnog fašizma. Ovo je knjiga koja je i mračna i smešna, knjiga iz koje nam iskače nevoljna budućnost sveta. Herkul je kratak roman o opasnosti svakog fanatizma i laganog baratanja velikim rečima, opomena za nas ovdašnje. Roman nad kojim ćemo plakati, smejati se i užasavati, istovremeno.

Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine

Godina je dve hiljade dvadeset i neka, Hrvatska je i dalje članica Evropske unije, ali njena ekonomija je na kolenima, turizam se urušio zbog prekomerne gradnje i epidemije trbušnog tifusa za koji su neprovereno optuženi islamski teroristi. Jedina svetla tačka i dalje je fudbalska reprezentacija koja žanje uspeh za uspehom.

Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba

General, veteran i heroj ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, Anto Gavran, zvani Ćumur, u svojoj velelepnoj kući na jadranskoj obali, u mestu Brižnik, daje intervju upravo na dan važne fudbalske utakmice između reprezentacija Hrvatske i Srbije. Istovremeno, nakon više od trideset godina izbeglištva i upornog izbegavanja povratka u Sarajevo, uspešni grafički dizajner i njegova supruga arhitekta odlučuju da svojim jaguarom prvi put dođu na odmor na jadransku obalu. Te večeri, na magistrali koja prolazi kroz Brižnik događa se nesreća, kojom započinje odvijanje jedne strašne, neželjene povesti.

Pročitajte i ovo: Najbolji praznični filmovi svih vremena

***

(Odlomak iz romana)

… Iz Beča krećemo oko jedan. Borka nije mogla ranije iz biroa. Najprije dva sastanka s investitorima, a onda se u pola priče nenajavljen pojavio naš nesretni Kasim, gradio bi kuću, a ona mu obećala nacrt. I sad sjeo, da priča o kući. A kuća mu se u planovima nekako smanjila, jer više nema sina, žena i on sami, kćerka, zet i unuci u Kanadi, i on zapravo ne traži projektni nacrt, nego bi da mu Borka govori o toj njegovoj kući, da joj da nekakav smisao i ispriča mu što bi unutra trebalo biti, ustvari on traži da mu ona projektira ostatak života. A ne ide to. Trebalo joj je sat vremena da se Kasima riješi i da krenemo.

Pročitajte i ovo: Patrick Melrose – briljantna saga o odrastanju kroz bolnu traumu

Ali, eto, ispalo je da veći dio puta o njemu pričamo. Kasim je bio zastavnik najprije u Peći i u Strumici, pa u Kninu, i na kraju u Sarajevu. Pratio je Borkinog oca otkako je stari bio potpukovnik, pa sve dok nije postao general. Najprije ga je pratio, a onda ga je Starović povlačio sa sobom, iz prekomande u prekomandu. General onako visok i tanak, a Kasim malen, okrugao, izgledali su kao Don Quijote i Sancho Panza. Ali šta vojska zna tko je Don Quijote, nego su ih zvali Zagor i Chico.

Pročitajte i ovo: Lejla Slimani – U vrtu ljudoždera

Kada je Starović osamdeset i pete otišao u penziju – reklo bi se, taman na vrijeme – nekako je ispalo da i Kasim ima godina za prijevremene mirovine. Živjeli su ulaz do ulaza u onim vojnim zgradama na Dolac Malti, pazili se i obilazili. Bilo ih je zanimljivo gledati: Staroviću je Kasim bio bivši kolega s posla, ni veći ni manji od njega, ali Kasimu je Starović vazda ostao general. I čim bi se na vikendici malo uz roštilj popilo, zvao bi ga – druže generale! Bio je nekako ponosan na Starovićev čin, kao da u tom generalstvu i njegove zasluge ima.

Pročitajte i ovo: Skandinavski triler Pustoš, švedskog autora Arne Dala

Čim se zaratilo, Kasim je već u aprilu devedeset i druge pokupio ženu i djecu i otišao u Beč. Imao je razloga: taj njegov nesretni Goran već je u gimnaziji imao problema s depresijom, na psihijatriji je išao od doktora do doktora, ali nisu znali kako da mu pomognu; nema kod depresije pomoći, osim da naučiš živjeti s tom svojom mukom, pa dokle ide. Ne znam kako, ali odmah su pošli u Beč. Možda je Kasim već imao nekog tamo.

Pročitajte i ovo: Serija o kojoj svi pričaju – sjajna RTS-ova serija GRUPA obeležava ovu jesen

Ako jest, taj mu baš i nije bio od pomoći, jer su završili u izbjegličkom centru, u kojem će ostati oko pola godine. I u tih pola godine dogodio se taj veliki Kasimov preobražaj. Ili to i nije preobražaj, nego neki ljudi tako tek nakon što odu u mirovinu, pa onda i u izbjeglištvo, otkriju svoj pravi životni poziv.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Priča o izgubljenoj devojčici

Kasimovo nije bilo da bude jedva odškolovani podoficir jedne komunističke vojske, kosovac i obavještajac, špicl koji je pola radnog vijeka provodio uhodeći ili izmišljajući iredentu i ostale narodne neprijatelje po garnizonima JNA, njegovo je bilo da bude slavni austrijski kuhar. Ovako je počelo: čim su došli u onaj kolektivni smještaj, a bila je to, kao za nevolju, nekakva bivša vojna kasarna, Kasim je krenuo da pješke obilazi grad.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Dani napuštenosti

Tako je slučajno naišao na restoran Dubrovnik, povukla ga nostalgija, pa je ušao da popije čaj – kafu već tada nije više pio – i riječ po riječ s gazdom – koji će mu se, da ne bi bilo kakvih nesporazuma, odmah predstaviti kao ustaša iz Tomislavgrada – i ovaj mu reče da je upravo ostao bez roštiljdžije. E, sad, nitko od onih koji znaju Kasima nije siguran što je tu presudilo, to što nije navikao da zgubidani, pa mu se nešto radilo, to što mu je roštiljanje odranije strast ili to što se osjetio kao da je opet u lovu na narodne neprijatelje, pa se treba infiltrirati, ili možda od svega toga pomalo, tek ponudi se Kasim da bi radio za roštiljem…

***

Herkul, Miljenko Jergović, BOOKA