Hamnet: Kada film postane poezija bola
U svetu u kojem ekranizacije romana sve češće podsećaju na rutinski odrađen posao, Chloé Zhao je uradila nešto sasvim suprotno – pretvorila je roman Hamnet Maggie O’Farrell u film koji ne samo da govori o stvaranju najveće drame na engleskom jeziku, već o samoj srži ljudske tuge, gubitka i umetničkog transa.
Film je svoju svetsku premijeru imao na Telluride Film Festivalu i odmah je podelio kritiku na dva tabora: one koji su ostali slomljeni od emocija i one koji su samo nemo sedeli u mraku, ne znajući da li da zaplaču ili da aplaudiraju. Kritičar New York Magazine-a, Bilge Ebiri, napisao je da je ovo „možda najemotivnije razarajući film koji je pogledao u poslednjih nekoliko godina“.
Glavne uloge nose Paul Mescal i Jessie Buckley – i to je casting koji već na papiru obećava vatromet. Na platnu, međutim, njihova hemija je nešto mnogo više: Mescal kao Šekspir, čovek koji se davi u sopstvenom geniju i očaju, i Buckley kao Agnes (Šekspirova supruga), žena koja nosi bol sveta u svom telu i koja postaje tiha inspiracija za tragediju Hamlet. Njihove interpretacije su toliko snažne da gledalac ima utisak da gleda ne film, već se uvlači u najintimnije stranice tuđeg dnevnika.
Zhao je već pokazala u Nomadlandu da ume da spaja liriku i socijalnu realnost. Ali u Hamnetu odlazi korak dalje – njena kamera lebdi nad likovima, kao da i sama strepi od njihovih emocija, dok svetlost i senke pričaju priču jednako snažno kao i dijalozi. Ovo je film u kojem je i tišina glasna, u kojem i šum vetra nosi značenje.
Za filmske sladokusce, Hamnet je obavezno iskustvo. Nije lak film, niti film koji ćete gledati da biste pobegli od stvarnosti. On je film koji razbija, da bi nas podsetio kako se umetnost rađa – iz bola, ljubavi, gubitka i nemogućnosti da se pomirimo sa sopstvenim senkama.
Ako ove jeseni želite da doživite bioskop kao katarzu, stavite Hamnet na vrh svoje liste.
