Drugog dana SOFEST-a, 46. Filmskog festivala u Sopotu, prikazan je film ”Kozje uši”, reditelja Marka Kostića, po romanu Vladislave Vojnović.

Glavnu ulogu u filmu igra Gorica Popović, a pored nje, u filmu igraju Slobodan Ćustić, Nikola Kojo, Milica Spasojević, Sergej Trifunović, Branislav Trifunović, Goran Radaković, Anđelka Prpić i Pavle Marković.

Filmska ekipa Kozje uši
Foto: V. Danilov

Kakav je osećaj biti na Sofest-u i šta očekujete od učešća na ovom festivalu?

Nisam bila na Sofest-u dugo zaista, ali drago mi je da opstaje, raste, da je postao ozbiljan festival. Mi nemamo nacionalni festival gde bi bili vrednovani domaći filmovi kao što je to nekad bila Pula, a sad vidimo da ipak imamo veliku produkciju i da bi trebalo da imamo jedan ozbiljan nacionalni festival i ja verujem da bi to mogao da bude ovaj. Uvek mi je drago da dođem ovde, Sopot je lepo, malo mesto, dolazila sam ovde i sa nekim predstavama. Nadam se dobrom prijemu kod publike, ovaj film je do sada bio uvek lepo primljen, imao je pristojnu posetu, gledanost, s obzirom na to da nismo imali velikih para za reklamu. Ovo je jedan mali, produkcijski skroman film, ali veoma topao i lep i ja sam jako srećna što sam bila njegov deo. Bili smo i u Cirihu gde se prikazivanje produžilo nekoliko nedelja jer je bilo veliko interesovanje publike, ljudi u njemu pronalaze neku toplinu, jednostavnost, iskrenost. Film je i duhovit i setan, ono što ja najviše volim i u filmu i u pozorištu.

Kako je prošla premijera u Beloj Crkvi, gde je film sniman?

Pre toga nisam bila u Beloj Crkvi, to su divni predeli i divni ljudi. Prošlo je dve godine od tad, ali je premijera bila krcata, ljudi su divno primili film.

Zašto smo toliko dugo čekali da vas ponovo vidimo na filmskom platnu?

To pitajte reditelje, nemojte mene. Jednostavno je tako, znamo da je manje dobrih ženskih uloga za žene u godinama, ali zaista ne žalim, ja sam u punoj brzini što se posla tiče. U mom matičnom Ateljeu 212 igram u nekoliko predstava, spremamo i jedan vrlo interesantan novi projekat za septembar.

Kako ste se uključili u ovaj projekat?

Preko Fejsbuka, nećete verovati. Vladislava Vojnović mi se javila, ja je nisam poznavala, poznavala sam Miloša Spasojevića s kojim sam radila ranije, i oni su mi poslali tekst koji mi se jako dopao. Oni su kontaktirali razne glumice, ali na kraju su odabrali mene.

Šta vam je bilo najinteresantnije, a šta najizazovnije u tumačenju Stojanke?

Izazov je to što je ona u svakoj sceni, ona vuče film, ona je stub filma, i to je dosta zahtevno, mora se čovek pripremiti za to. Scenario je nastao po romanu Vladislave Vojnović koji je izvrstan, ja sam ga proučila da bih shvatila lik kako treba, to je veoma složen lik, sa puno valera. Bilo mi je jako zanimljivo na snimanju, prvenstveno jer sam bila u kraju koji nisam poznavala. Iznenadila sam se jer iako je to deo Vojvodine oni govore dijalektom koji je jako blizak šumadijskom. Preko Dunava je Veliko gradište gde ja imam kuću na Srebrnom jezeru i tamo ljudi govore baš tako, tako da mi je jako blizak taj dijalekat i uživala sam, ja volim da igram uloge koje zahtevaju dijalekat.

Kažite nam nešto više o vašem liku u filmu.

Ona je žena vrlo neobične biografije i ponašanja, studirala je u Beogradu, vratila se u svoje selo, ima neke mračne porodične tajne, muku sa unucima koje čuva, a deca su negde napolju i nisu s njom u kontaktu. Ima i taj trilerski zaplet kad uhvati čoveka iz šume misleći da je haški begunac, vrlo zanimljiva priča i u tome je ta Stojankina zanimljivost lika. Ona mora da bude žena džambas, a veoma je nežna i osećajna ali je to sve sakrila u sebi, na kraju se ona vraća toj osećajnosti i ljubavi. Ona se iz određenog razloga vratila iz Beograda u selo, bila je učesnica protesta ’68, i oko nje su okolnosti koje su danas okolnosti našeg društva, a to je snalaženje, preživljavanje, napor da se živi dostojanstveno, da izvedeš decu na pravi put. U tome je njena velika borba, zato je po meni ona jedna mitska žena koja može da bude simbol mnogih žena što se tiče snage, borbe, plemenitosti.

Vladislava je izjavila da je želela da napravi film bez psovki i prizemnog humora, ali su je upozoravali da će vrlo teško plasirati takav film kod nas. Da li mislite da za ovakav film ipak ima publike?

Od premijere u Sava centru, kada smo dobili ogroman aplauz, pa preko gledanosti koja je neobična za ovakav film, i kroz razgovore koje sam vodila sa publikom vidim da je to bio dobar potez. Nađu ovakvi filmovi put do srca gledalaca i mislim da ne treba da odustajemo, da ih treba snimati onako kako ih zamislimo i da ne mora sve da bude psovka, nasilje i ružnoća nego treba da tražimo lepotu svuda oko nas.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.