Prvobitnom izdanju knjige iz 2019. godine Peti Smit je naknadno priključila poglavlje Epilog epiloga, te je srpsko izdanje Godine majmuna zapravo preraslo i u punu godinu pacova (po kineskom lunarnom kalendaru).
A šta je zapravo ova knjiga-kalendar? Najpre dnevnik, a onda putopis po toposima planete i duše, zatim fikcionalna i dokumentarna proza, poezija po muzici, a muzika po rečima. I ne obavezno tim redosledom. Mada, šta Peti Smit ovom knjigom hoće i šta Godina majmuna jeste, najbolje je da ona sama kaže.
„Godina majmuna je odavno prošla i uveliko smo zagazili u novu deceniju, koja nam je do sada donela još veće izazove i osećaj neprestane mučnine… ulazimo u 2020. dok se moralno jezgro našeg ustava prekraja na sve nemoralniji način… Gde je svetlost? Gde je razborita pravda? pitamo se, ne ispuštajući svoj mentalni plug, sa zadatkom da ostanemo uravnoteženi u ovim neuravnoteženim vremenima…
Sada sam sama, ali još mogu da razgovaram sa Semom (Šepardom), kao što razgovaram sa drugim voljenim dušama koje uopšte ne deluju mrtvo… Mnogo puta smo se pitali zašto su pisci, u nastojanju da stvore nešto što se opire klasifikaciji, često primorani da prikače etiketu fikcije ili nefikcije na svoje delo. Oboje smo maštali o tome da napišemo knjigu toliko jedinstvenog izraza da bi se s teškom mukom moglo odrediti gde pripada…
Zatvaram svoj dnevnik u garderobi Filmor Vesta, gde je sve počelo na moj šezdeset i deveti rođendan koji je najavio godinu majmuna. Priključujem se bendu u čuvenoj dvorani, zastajemo kraj niše odakle nam se sa slike smeši Džeri Garsija, a onda se penjemo na pozornicu u nadi da će naša energična svirka doneti bar malo kolektivne sreće.“
– Peti Smit, Njujork. Gent. San Francisko
Izuzetno uticajna figura na njujorškoj pank-rok sceni, Peti Smit je pesnikinja, spisateljica i vizuelna umetnica.
Rođena je 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju.
Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima.
Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž “Glasboro Stejt” – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu.
Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth.
Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992, Sakupljanje vune, Geopoetika 2015), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008).
Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavila fotografijom: od polaroidne do klasične.
Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike. Primljena je u Rokenrol Kuću slavnih 2007. godine, a pripala joj je i medalja “Ketrin Hepbern” za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju “inteligenciju, hrabrost i nezavisnost”.
Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada “National Book Award”. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Svojevrsni nastavak ove knjige su M Train (2015, Voz M, Geopoetika 2018) i The Year of the Monkey (2019, Godina majmuna, Geopoetika 2020).
Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.
