Film Easy land je porodična drama koja prikazuje tegobe migranata u Kanadi kroz odnos majke i ćerke koje tumače Mirjana Joković i Nina Kiri.

Rediteljka Sanja Živković, kao i dve glavne glumice, gošće su ovogodišnjeg FEST-a, i na današnjoj pres konferenciji govorile su o filmu i sopstvenim iskustvima u emigraciji.

Premijera filma biće 1. marta u 19.30 u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Sanja Živković, Mirjana Joković i Nina Kiri
  • Sanja, koliko je ovaj film autobiografski?

Sanja Živković: To je često pitanje, očigledno da priča deluje vrlo lično, i jesam krenula iz lične pozicije. Moja porodica je ’94 došla u Kanadu, došla sam sa majkom, ocem i dva brata. Priča nije copy paste iz mog života, ali ostala su mi upečatirana osećanja tokom tih prvih godina.

Iako sam imala samo 6 godina znala sam kroz šta moji roditelji i celo njihovo okruženje prolaze. Zapravo sam prvo smislila taj naziv, Easy land, zato što sam pomislila kako ljudi percipiraju Kanadu kao možda lakši život.

Verujem da za neke ljude to i jeste, ali definitivno tih prvih par godina nisu predstavljene realno, mislim da taj period definitivno nije lak i želela sam da ga predstavim na jedan realan način.

  • Mirjana, da li ste se vi suočavali sa ovim o čemu Sanja govori?

Mirjana Joković: Moja priča je malo drugačija, ja nikad nisam otišla sa planom da živim van zemlje, to se prosto desilo, i nikad nisam raskinula vezu sa Beogradom i Srbijom. Iako je moja lična priča drugačija, definitivno ima spoja u tome koliko mi ponesemo svoj grad sa sobom.

Imigracija nije samo da se negde ode i nauči nešto novo, nego da ponudimo ono što imamo. Ono što je meni bilo lepo u vezi filma je to što je Sanja bila tako hrabra da priča o stvarima koje nisu samo pitanje migracije već i mentalnih bolesti, odrastanja jedne mlade devojke koja postane roditelj svom roditelju, to su kompleksna preplitanja problema o kojima ljudi ne pričaju.

Postoji tabu o mentalnim bolestima, to je bruka u nekim kulturama, velika tragedija. Ne boluju samo ljudi koji imaju mentalne probleme, već i svi oko njih. Užasno je bitno da se o tome priča, bilo mi je važno da se u filmu ispriča priča koja je prava, da se iznesu istine koje su bitne za ljude koji bi mogli da se prepoznaju u tome.

Mirjana Joković
  • Nina Kiri tumači lik ćerke Nine, tinejdžerke koja odrasta u tom kratkom periodu. Koliko je zapravo u tom sukobu unutar sebe suština lika Nine?

Nina Kiri: Ja sam odrasla u Kanadi ali sam rođena u Beogradu, svake godine smo ovde dolazili tokom leta i moje iskustvo je bilo negde između. To “između” je mnogo komplikovano jer postoji nostalgija za zemljom koju ne poznaješ.

To mi je bilo jako poznato i dopalo mi se kod filma, zato što je stvarno pokazao kako odrastaš u jednom mestu ali kod kuće si totalno drugačiji nego u školi. Razumem taj osećaj. Što se tiče relacije između njih, nisam tako nešto doživela sama, tako da smo o tome pričali puno.

  • Mirjana, kada ste prvi put uzeli tekst, šta je odredilo da baš tako igrate tu junakinju i ima li nekih dodirnih tačaka između vas?

Mirjana Joković: Kad sam prvi put pročitala scenario dopao mi se i bila sam iznenađena koliko je Sanja ozbiljna, što hoće da pravi svoj prvi film sa tako ozbiljnom temom. Bilo mi je bitno da junakinja koju igram bude opravdana i voljena.

To je već postojalo u tekstu, ali pošto ti likovi obično postanu naporni, teški, bilo mi je važno da bude jasno prihvaćena sa ljubavlju i saosećanjem. Ne znam koliko ima dodirnih tačaka sa mnom, osim toga da već 30 godina živim van zemlje, tako da u tom smislu znam šta je emigracija. Ali isto tako mi je moja zemlja dala jako lepu istoriju pre nego što sam otišla u svet, koja mi je dala drugačiju vrstu samopouzdanja i sigurnosti.

Sa druge strane bilo je mnogo ljudi koji su dolazili i još uvek dolaze, mojih prijatelja, koji su imali slična iskustva, tako da mi je bilo blisko da razumem šta se dešava. Ceo ovaj film ima toliko srpskih žena, uključujući i Maju Banković koja je bila direktor fotografije, što je bilo potresno i divno.

Nas tri smo se veoma zavolele, tako da je bilo jasno da je bitno da se ovo desi, da se da prostor i jedna nova optika našim filmovima i rediteljkama i našim ljudima koji žive negde drugde.

Sanja Živković: Izuzetno mi je velika čast što je Mirjana prihvatila ovu ulogu jer se zna da ona ne prihvata uloge tako lako. Ne samo što je prihvatila ulogu nego je i pomogla da se ovaj film oblikuje, u scenario je unela sebe i svoje mišljenje o liku.

U scenario koji je nekad bio malo ozbiljniji, dodala je neki duh i komediju kao olakšanje, i mislim da je to bilo vrlo bitno za uspeh filma, tako da sam joj veoma zahvalna.

  • Koliko društveni kontekst odredi čoveka?

Mirjana Joković: To je pitanje slobode čoveka, možeš da budeš u klopci i u svom rođenom gradu. Pitanje slobode je u glavi, do koje mere čovek može da bude svoj, ko su mu gazde. Ja verujem da je vera u Boga najbitnija stvar u životu, zato što si u kontaktu sa svojim tvorcem i imaš samo jednog kome odgovaraš.

Kada je to realnost života, onda zaista nije toliko bitno gde si, jer funkcionišeš na isti način. Mislim da je jako bitna okolina zato što naučiš kako da se socijalno ponašaš. Mi svi nosimo socijalne maske i to je nešto s čime živimo, što nas prati, s čim moramo da se nosimo u životu. Ali što ih više imaš, više naučiš da su ljudi isti bilo gde, i to često zaboravljamo.

To pitanje je bitno, kako da naučimo da se ponašamo jedni prema drugima, da se ne vređamo, ponašamo pristojno. Ljudi su svugde usamljeni, svugde imaju iste potrebe, i to je najlepša stvar umetnosti i filmova kojima se bavimo, jer je to univerzalni jezik.

  • Kako lečite nostalgiju za Srbijom?

Sanja Živković: Nostalgija je definitivno najveći problem kad se ode preko. Mislim da ne postoji način da se izleči u potpunosti, prosto treba da živimo i osećamo potrebu za svojom domovinom i to je potpuno normalno.

Ja već godinama živim i u Srbiji i u Kanadi, profesionalno više radim u Kanadi, u Srbiji sam završila fakultet, u Kanadi sam odrasla, u Srbiji sam rođena. To je individualna stvar, ali svako treba da pronađe svoj način da mu bude lepo. Ne postoji recept, ali to je sve normalno.

Nina Kiri: Meni je ovaj film rešenje na neki način, zato što je spojio posao i moju zemlju. Sad smo ovde, i to je mnogo lepo iskustvo i dosta mi znači što se tiče te nostalgije koja će uvek da postoji

Mirjana Joković: Ja dolazim često, i ima dosta naših u svetu, tako da se spajamo i viđamo. Definitivno mi je osećaj svaki put kad sletim u Beograd kao da nigde nisam ni bila, ne postoji distanca, i uvek volim da dođem ovde.

  • Mirjana, kako vam se čini ovogodišnji FEST?

Mirjana Joković: Baš je bilo potresno koliko je bila lepa ceremonija otvaranja, i divno je videti da se skupilo više od 3000 ljudi da gleda film koji je božanstven. Divno je da Beograd živi, kultura živi, ljudi su isti kao što su bili.

  • Šta se dešava u vašoj karijeri?

Mirjana Joković: Ja predajem i pedagogija mi je postala druga ljubav jednako važna kao i gluma. Tu sam otkrila jednu posvećenost koja me ispunjava. Predajem na California Institute of the Arts, jednoj od najboljih progresivnih škola u Americi, tu sam već 15 godina i mnogo volim svoje studente. Ne mogu mnogo da sebi dam otpusta, ali kad se nešto desi što je stvarno bitno i lepo, da mogu da pomognem, onda naravno nađem vremena.

  • Nina, kako je došlo do vaše uloge u seriji Sluškinjina priča?

Nina Kiri: Ide se na audiciju, odradiš ono što možeš, i onda te ili zovu ili ne. Mene su zvali i potrefilo se da je to postala veća serija nego što sam mislila da će biti. Čula sam da je serija veoma popularna u Srbiji.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.