Staru godinu delio je od nove samo tren.
Eh, šta su sve izumeli ljudi da bi prodavali kalendare! Na kraju krajeva, sami smo proizvoljno odlučili kada počinju godine, meseci, čak i sati. Uredili smo svet po sopstvenoj meri, i sad smo mirni. Možda se iza prividnog haosa kosmosa i krije neki red. Ali taj red svakako nije naš.
Dok sam spuštao flašicu šampanjca i grožđe na sto postavljen za jednu osobu, razmišljao sam o satima. Nedavno sam pročitao u jednoj knjizi da se baterije jednog ljudskog života potroše za nekih 650.000 sati. Na osnovu anamneze muškaraca iz moje porodice izračunao sam da se ja mogu nadati broju sati nešto malo manjem od prosečnog: maksimalno 600.000.
Vrlo je verovatno da sam u svojoj trideset sedmoj već prevalio polovinu puta. A pravo pitanje glasi: koliko sam hiljada sati već protraćio?
U Španiji i drugim zemljama hispanskog sveta tradicija je da se u novo godišnjoj noći tačno u ponoć pojede dvanaest grožđica, uz svaki udar zvona sa zvonika. Veruje se da će osoba koja ih pojede u ritmu zvona imati uspešnu godinu.
Do tog 31. decembra, do pred samu ponoć, moj život baš i nije bio avantura. Od porodice sam imao samo sestru, koju skoro nikada nisam viđao, a život mi je proticao između Katedre za germanistiku, na kojoj sam radio kao docent, i mog mračnog stana.
Ako ne računamo časove književnosti, slobodno možemo reći da sam jedva kontaktirao s ljudima. U slobodno vreme sam pripremao časove, ispravljao zadatke i predavao se poslovima tipičnim za dosadnog neženju: čitanju knjiga, slušanju klasične muzike i vesti. Rutina u kojoj je najuzbudljiviji trenutak bio povremeni odlazak u prodavnicu.
Ponekad bih, o praznicima, častio sebe odlaskom u bioskop Verdi da pogledam neki nesinhronizovan film. Uvek pretposlednju projekciju. Izašao bih jednako sam kao što sam i ušao, ali bi mi ono što sam video držalo pažnju sve do odlaska na spavanje. Zatim bih se uvukao u krevet i pročitao brošuru s informacijama o filmu, koju bih poneo iz bioskopa. Tu su se nalazili tehnički podaci, pohvale filmskih kritičara (pokude nikada ne štampaju) i kratak intervju s režiserom ili glumcima.
Te informacije nikada ne bi promenile mišljenje koje sam formirao o filmu. Onda bih ugasio svetlo.
I tada bi mi se javio jedan vrlo čudan osećaj. Razmišljao bih kako ne mogu nikako biti siguran u to da ću se narednog jutra probuditi iz sna. I što je najgore, samom sam sebi stvarao teskobu računajući koliko bi prošlo dana, ili čak nedelja, dok bi neko shvatio da sam umro. Taj nemir mi se javio kada sam pročitao u novinama da su nekog Japanca pronašli u njegovom stanu tri godine pošto je umro. Kako se čini, nikome nije nedostajao.
No, vratimo se grožđu. Dok sam razmišljao o izgubljenim satima, izbrojao sam dvanaest grožđica i stavio ih na tacnu.
***
Odlomak iz knjige Ljubav malim slovima, Franseska Miraljesa, Laguna, 2016
