Komedija je dobra onda kada ti u glavi ostane bar jedna replika. Jedna rečenica koju godinama kasnije izvlačiš u razgovoru u društvu kao proverenu foru, kao šifru za smeh. E, pa „Svadba“ nije takav film. Nažalost. I to je prava šteta.
Jer ideja je — ruku na srce — odlična. Ne može biti bolja! Svadba Srbina i Hrvatice je večito zapaljiva tema, teren miniran emocijama, istorijom, stereotipima i humorom koji se sam nudi. To je ona vrsta premise koja traži britak scenario, hrabar humor i likove od krvi i mesa.
Umesto toga, dobili smo nešto bledo. Proprano. Onako kako izgleda letnja bluza proprana na brzinu, jednom rukom, u hladnoj vodi, bez deterdženta. Nema pretpranja, nema pravog trljanja, nema začina, dobrog ispiranja i sušenja, a ni peglanja. Onako kad ostane napola – tek da se kaže da je oprana — ali bez boje, bez mirisa, bez života. Sunca koje bi je obasjalo.
Najveći greh ovog filma nije to što je loš. Njegov greh je što nije iskoristio ono što ima. A ima mnogo. Kasting je napucan — ali ne i smisleno iskorišćen. Deluje kao da su vedete skupljane po principu „nek se vidi da možemo“, a ne „nek lik ima razlog da postoji“. Likovi su nedopisani, nedorečeni, a samim tim i glumci sputani.
Najbolniji primer je, bez dileme, Seka Sablić. Žena-legendarna glumica koja može da pojede kadar jednim pogledom, ovde je svedena na pet prostih rečenica — i to onih koje se izgovaraju kao slogovi, ne kao misli. Nije ona kriva. Krivi su scenarista i reditelj koji nisu znali šta da rade s njom. Ili, još gore, nisu ni pokušali.
Rene Bitorajac i Dragan Bjelogrlić su jedini likovi koji zaista postoje. Imaju prostor, imaju karakter, imaju težinu. Sve ostalo oko njih deluje kao scenografija sa glasom. A to ne bi smelo tako. Ovakav film bi trebalo da bude raskošan buket likova — raznolik, bogat, sočan, a ne „smuti pa prospi“.
Mlada i mladoženja? Toliko neupečatljivi da sam se u jednom trenutku zapitala da li su uopšte potrebni. Da se nisu pojavili, film se suštinski ne bi promenio. A to je poraz za film koji se zove „Svadba“.
Asistenti glavnih likova čine prvu liniju sporednih uloga — on je simpatičan mladić, ona pokušaj Helge iz „’Allo ’Allo“, ali bez jasne funkcije i bez pametnog teksta. Babe — potpuno promašene. A to je neoprostivo. Babe su uvek zlato ako im se da prostor. Ovde su ostale bez sjaja, bez rečenica koje bi ostale upamćene kao izvor mudrosti i žestokog humora, bez identiteta.
Majke koje iz senke vuku konce mogle su da budu posebno polje za igru, ali ni to nije iskorišćeno. Vesna Trivalić deluje kao da je zalutala pravo s intenzivne nege — iscrpljena, prigušena, bez energije koju znamo da ima. S druge strane, Linda Begonja možda i najbolje koristi ono malo prostora što joj je dato.
Popovski tandem očigledno naginje „protivničkoj“ strani, ali tu ni nema pravog glumačkog dvoboja — jer Srđan Todorović i Dejan Aćimović jednostavno nisu ravnopravni takmaci u ovom kontekstu.
Sve u svemu — propuštena prilika. Film koji je mogao da bude citiran, prepričavan, pamćen za vijek i vjekova. Umesto toga, ostaje bled, mlak i brzo isparljiv. A to je možda i najgora sudbina za komediju: da se završi — bez ijedne replike koju želiš da poneseš sa sobom.
