Kažu da je najteže početi. Početi sa bilo čim. Tako je i sa emocijama.

Najteže je početi sa njihovim otkrivanjem, prvo samom sebi, a onda drugima, uključujući i terapeuta. Postoje ljudi koji svoje emocije blokiraju, čak i samima sebi. Oni se nalaze u vašoj okolini, a možda ste i vi ta osoba, koja potajno zna da u njoj živi nešto što suštinski želi da bude otkriveno, ali ne znate kako će to uticati na vas.

Anđelija Simić, psihološkinja

Možda nikada niste ni naučili kako sa onim što osećate, i to je zauvek ostalo kao fina prašina u oku. Nekim danima postaje baš nešto što vas bocka, drugima danima mislite da je sve to bezvezna priča.

Ali danima kada to osetite, znate da morate nešto uraditi sa tim unutar sebe. Morate naći ključ da otkučate sami sebe.

Ne osećam ništa/ne znam

Mnogo puta mi se desilo unutar terapijskog procesa da ljudi na pitanje šta osećaju kažu da ne znaju kako bi to iskazali rečima.

Pročitajte i ovo: Transgeneracijski prenos narcizma: Najviše boli ono na šta nismo mogli da utičemo

I ma koliko nekima od nas to delovalo nemoguće, većina ljudi zapravo ni ne razmišlja o prepoznavanju svojih emocija.

Znaju zapravo da je nešto dobro i loše, dok same nijanse u emocijama ne prepoznaju kao ni njihovu povezanost sa telesnim manifestacijama.

Zbog toga je naš prvi zadatak u terapiji da naučimo osnovih šest emocija univerzalnih za sve ljude na ovoj planeti: radost, tuga, strah, iznenađenje, gnev i gađenje i da u skladu sa tim razvijemo mrežu koju će svaki klijent obojiti svojim iskustvima.

Pročitajte i ovo: Kako da sačuvamo psihičko i fizičko zdravlje tokom izolacije

Ukoliko to nije moguće uvek rečima, može se uraditi i opisno. Ovo je relativno lakši slučaj emocionalne zaključanosti.

Pročitajte i ovo: Svim lepšim polovinama, damama, ženicama i praktičnim ženama

Drugi slučaj emocionalne zaključanosti jeste kada osoba uporno ukazuje da ne oseća ništa. Osećanje ravne linije, praznina najčešće znači da smo se odvojili od nekih delova nas koji su nam nekada u momentu dešavanja bili neprihvatljivi i/ili suviše bolni i da smo u jednom trenutku odlučili da se njima više ne bavimo i da ih duboko potisnemo.

Emocionalna zaključanost najčešće označava odsustvo spontanosti u osećanjima, ponašanjima ili komunikaciji, kako bismo izbegli odbacivanja od strane drugoga, osećanja posramljenosti ili izgubili iluzornu kontrolu nad sopstvenim impulsima.

Pročitajte i ovo: LJUBAV IZ SAŽALJENJA: Iskrivljeni način davanja ljubavi

Najčešće potiskujemo ljutnju i agresivnosti, pozitivne impulse (potrebu za igrom, potrebu za bliskošću, seksualno uzbuđenje) kao i empatiju tj.izbegavamo da dođemo u stanje ranjivosti ili da se sa drugima dotaknemo razgovora o njegovoj ranjivosti.

Usled ovoga često pribegavamo izrazitoj racionalizaciji, pritiskamo sebe da budemo jaki i odbacujemo emocije i emocionalnost kao nešto što se nas ne tiče, što prosto nismo mi.

Pročitajte i ovo: IGRE GLADI – manipulacija u partnerskim odnosima

U svemu tome zaboravljamo da nismo stene, već ljudi i da je bežanje od onoga što je naša konstitucionalna karakteristika, zapravo lična samodestrukcija.

Viđala sam neke ljude koji biraju ovakav život. Čak i svesno. I to je legitiman izbor, jedan od mogućih tokom naših života. Ali taj život je zapravo život u kome smo odabrali da živimo isključivo na jedan način i u kome se ne razvijamo.

Pročitajte i ovo: Šta se krije iza napada panike: Možeš da bežiš, ali od sebe ne možeš da se sakriješ

Vrlo lako u ovom izboru možemo da iskusimo osećanja dosade, doživljaj besmisla i praznine. Zašto? Razlog je jednostavan, kada se otvorimo i sebi i drugima, možemo pronaći nove izvore psihološke energije, doći do novih uvida i posledično do novih stanja svesti.

Odakle nam naša zaključanost?

Kao deca učimo kako ćemo reagovati i kako će drugi reagovati na naša osećanja ako ih ispoljimo. Naši roditelji su naši reprezenti sveta. Ukoliko nas oni kažnjavaju za izražavanje osećanja, dozvoljavaju nam samo parcijalno da ispoljavamo neka osećanja ili nam ukazuju da su osećanja klizav teren, prostim principima učenja naučićemo da ih ne ispoljavamo.

Pročitajte i ovo: Zašto nam je strah potreban

Ako smo imali toksična roditeljska okruženja, naš mehanizam adaptacije je bio da ne osećamo ili da osećanja potiskujemo kako bismo pokazali da se do nas ne može dopreti, odnosno, da bismo uspeli da preživmo u datom okruženju.

Tada je za nas to bilo adaptivno. Međutim, postavlja se pitanje da li to ponovo radimo kada neko želi da nam se približi i u odraslom dobu? Emocionalna zaključanost najčešće ide ruku pod ruku sa strahom od bliskosti, od otvaranja sebe drugome, prepuštanju i emocionalnom posvećivanju.

Pročitajte i ovo: Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je: Žena kao meso za zadovoljenje seksualnih perverzija

Okolina nas usled toga može doživeti kao emocionalnu distanciranu, sputanu, hladnu osobu ili osobu koja je ekstremno racionalna, ”starmala”, konstantni kritički glas razuma u svakoj situaciju.

Pročitajte i ovo: Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na  svetu ko je: Gde god ima viška, ima i manjka

Kada se emocionalne slavine odvrnu, moje iskustvo govori, da ljudi koji nose ovakav model funkcionisanja, često jesu zapravo veoma emocionalno osetljivi i imaju duboke emocionalne kapacitete, koji se nisu na vreme negovali i ispoljili u svom punom sjaju.

”Otključavanje” sebe pre svega odnosi se na davanje dozvole sebi na osećanje i obrađivanje rane scene koja je uticala na to se danas zatvorimo, kao i na proces ponovnog upoznavanja svojih osećanja.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.