Kada počnemo da se približavamo drugima, moramo se suočiti i sa time da ćemo doživeti prave konflikte, licem u lice.

Da li je taj konflikt za ručkom, na radnom mestu, u prodavnici, međusobni konflikti su uvek teški i neprijatni. Još su teži i bolniji kada je u pitanju porodica. Ako vaša porodica iole liči na moju, znači da ste morali da prikupljate ljubav i dostojanstvo iz okruženja emocijâ koje se kreću od blažih frustracija do razjarenog besa.

Kada u nekim situacijama stojite sami usred porodice ili zajednice ili među besnim neznancima, osećate se kao da ste izloženi neukroćenoj divljini i da morate prikupiti hrabrost kako biste opstali. Kada u jednom trenutku pomislim Batali to! Preteško je. Potpuno sam izgubljena! – ponovo mi u glavi odzvanjaju reči Maje Andželou: Cena je visoka. Nagrada je ogromna.

Ipak, jedno novo pitanje mi je palo na pamet tokom ovog istraživanja: Gde je granica? Da li uopšte postoji granica u divljini između ponašanja koje je prihvatljivo i onog koje to nije? Nagrada možda jeste ogromna, ali moram li da trpim nekog ko me ugnjetava ili postavlja pitanje imam li ja uopšte pravo da postojim? Postoji li neka granica koja se ne sme preći? Moj odgovor je da postoji.

Učesnici u istraživanju koji doživljavaju istinsko pripadanje govorili su otvoreno o svojim granicama. Štaviše, ovo istraživanje je potvrdilo ono što sam u svom dotadašnjem radu već utvrdila: što su granice jasnije i što se više poštuju, to je veći nivo empatije i saosećanja prema drugima. Ako je manje jasno postavljenih granica, manje smo otvoreni. Teško je biti dobrodušan kada osećate da vas neko iskorišćava ili vam preti.

Pregledavši prikupljene podatke, videla sam da je granica postavljena kod fizičke bezbednosti i kod emocionalne bezbednosti, kako su to ispitanici nazvali. Razumem fizičku bezbednost. Ona predstavlja jedan od neprikosnovenih preduslova za ranjivost. Ne možemo sebi dozvoliti da budemo ranjivi i otvoreni ako nismo fizički bezbedni.

Emocionalna bezbednost je malo manje jasan koncept, i to pogotovo u svetu gde je termin „emocionalna bezbednost” često u upotrebi u smislu Ne moram da slušam nikakvo tuđe mišljenje ako se razlikuje od mog, ono koje mi se ne dopada, ono za koje mislim da je pogrešno, koje će povrediti moja osećanja i koje ne odgovara mojim standardima političke korektnosti. Morala sam ovo podrobnije da istražim.

Kada sam zamolila ispitanike da mi daju primere kada su se osećali emocionalno nebezbednima ili u opasnosti, iskristalisala se jedna jasna šema.

Nisu govorili o tome da su im povredili osećanja ili da su morali slušati oprečna mišljenja; govorili su o dehumanizovanom govoru i ponašanju. Odmah sam to prepoznala budući da sam više od jedne decenije proučavala dehumanizaciju i susretala se sa njom kroz svoj rad.

Dejvid Smit (David Smith), autor knjige Less Than Human (Manje nego čovek), objašnjava da je dehumanizacija odgovor na konfliktne motive. Hoćemo da naudimo grupi ljudi, ali to se kosi sa našom prirodom društvenih bića da zapravo naudimo, ubijamo, mučimo ili degradiramo druga ljudska bića.

Smit objašnjava da postoje veoma duboke i prirodne inhibicije, koje nas sprečavaju u tome da se prema drugim ljudima ponašamo kao prema životinjama, divljači ili opasnim predatorima. On piše: „Dehumanizacija je način da se sruše te inhibicije.”⁵

Dehumanizacija je proces. Mišel Majeze (Michelle Maiese), predsednica Odseka za filozofiju na Koledžu Emanuel, razumno definiše dehumanizaciju, te ću se poslužiti njenim rečima da podrobnije objasnim pojam. Prema njenoj definiciji, dehumanizacija je „psihološki proces demonizacije neprijatelja, pri čemu ga predstavljamo manje humanim i stoga nedostojnim ljudskog ophođenja.”

Dehumanizacija često počinje stvaranjem neprijateljske slike. Kada se postavimo na neku stranu, gubimo poverenje i postajemo sve bešnji, i ne samo što učvršćujemo sliku o svom neprijatelju, već počinjemo da gubimo sposobnost slušanja, komunikacije i svaki tračak empatije.

Kada ljude na „drugoj strani” konflikta vidimo kao moralno inferiorne, pa čak i opasne, konflikt biva formulisan kao dobro naspram lošeg. Majeze piše, „Čim suprotstavljene strane ovako formulišu konflikt, njihove pozicije postaju rigidnije.

U nekim slučajevima, takvo isključivo razmišljanje dovodi strane u uverenje da ili moraju obezbediti svoju pobedu ili se moraju suočiti sa porazom. Pojavljuju se novi ciljevi da se kazni ili razori neprijatelj, a u nekim slučajevima vlast preuzima militantnije nastrojeno vođstvo.”

Dehumanizacija je potpirivala bezbroj nasilnih dela, kršenja ljudskih prava, ratnih zločina i genocida. Otvara prostor ropstvu, mučenju i trgovini ljudima. Dehumanizacija drugih je proces putem kojeg počinjemo da prihvatamo nasilje protiv ljudske prirode, protiv ljudske duše i, u mnogim slučajevima, nasilje protiv načela naše vere.

Kako dolazi do toga? Majeze objašnjava da većina nas smatra kako se osnovna ljudska prava ne smeju prekršiti – da su zločini poput ubistva, silovanja i mučenja nedozvoljena. Uspešno dehumanizovanje, međutim, stvara moralno isključenje.

Ciljne grupe sa određenim identitetom – na osnovu rodne pripadnosti, ideologije, boje kože, narodnosti, vere, starosti – predstavljene su kao grupe „nižeg ranga,” kriminalne ili čak zločinačke.

Dotična ciljna grupa na kraju ispada iz okvira onih koji su prirodno zaštićeni našim moralnim standardima. Ovo predstavlja moralno isključivanje, a u srži mu leži dehumanizacija.

Dehumanizacija uvek počinje govorom, koji često prate slike. Videli smo to kroz istoriju čovečanstva. Za vreme Holokausta, nacisti su Jevreje nazivali ljudima niže vrednosti – na nemačkom Untermenschen. Nazivali su ih pacovima, te su ih na pamfletima, plakatima pa čak i u dečijim knjigama predstavljali kao glodare koji šire zarazu.

Hutu narod je za vreme genocida u Ruandi nazivao Tutsi narod bubašvabama. Domorodački narodi se često karakterišu kao divljaci. Srbi su Bošnjake nazivali tuđinima. Robovlasnici su robove smatrali životinjama, nižom vrstom.

Znam da je teško poverovati kako bismo se mi lično mogli naći u situaciji gde bismo izopštili ljude iz moralno ravnopravnog odnosa, iz osnovnih moralnih vrednosti, ali ovde se suočavamo sa biologijom.

U ljudskoj nam je prirodi da verujemo u ono što vidimo i da rečima koje čujemo dodajemo značenje. Ne možemo se praviti da je svaki građanin koji je učestvovao u zločinima ili je posmatrao zločine nad ljudima bio nasilni psihopata.

To nije moguće, nije tačno i promašuje suštinu. Suština jeste da smo svi osetljivi na lagani i podmukli proces dehumanizacije, te zato imamo odgovornost da je prepoznamo i zaustavimo.