Počevši od oktobra 1976. godine, pa sve do povratka u Napulj 1979. godine, trudila sam se da izbegnem ponovno uspostavljanje kontakta s Lilom. To, međutim, nije bio lak poduhvat. Od samog početka je nastojala da na silu ponovo prodre u moj život, a ja sam je ignorisala, tolerisala, podnosila. Premda se ponašala kao da joj je jedina namera da mi bude blizu u za mene teškim trenucima, nije mi polazilo za rukom da zaboravim njene reči pune prezira.
Danas mi se čini da bih se, da je ono što me je povredilo bila samo uvreda – kakva si ti glupača, beše povikala preko telefona kada sam joj rekla za mene i Nina, a nikada, ama baš nikada se u prošlosti nije dogodilo da mi se obrati na taj način – brzo primirila. Istina je da me je više od uvrede zabolelo to što je pomenula Dede i Elsu. Pomisli samo koliko ćeš bola naneti kćerkama, beše me upozorila, a ja sam preko njenih reči prešla ne pridavši im nikakav značaj. Međutim, s vremenom su njene reči počele da dobijaju na značaju, često sam im se vraćala. Lila nikada ne beše pokazala ni mrvicu interesovanja za Dede i Elsu, bila sam skoro sigurna da im ni imena nije pamtila.
Kada bih tokom naših telefonskih razgovora pomenula kakvu njihovu dosetku, ona me je oštro prekidala, nastavljala je da priča o nečemu drugom. Kada ih je prvi put videla u kući Marčela Solare, uputila im je nezainteresovan pogled i pokoju opštu rečenicu, nije obratila ni trunku pažnje na njihove lepe haljinice, na njihove frizurice, na to kako se, premda još male, lepo i kulturno izražavaju. Pa ipak, bile su deo mene, ja sam bila ta koja ih je rodila, koja ih odgaja, ja, koja sam joj oduvek bila prijateljica; trebalo je da ima obzira – ako ne iz ljubavi prema meni, makar iz ljubaznosti – prema mom majčinskom ponosu. Naprotiv, nije se potrudila da im uputi ni najmanju ljubaznost, sve što je bila u stanju da ispolji bila je nezainteresovanost. Tek se naknadno – zasigurno iz ljubomore, zato što je Nino bio moj – prisetila devojčica i iskoristila ih kako bi mi stavila do znanja da sam užasna majka, da ih žrtvujem zarad sopstvene sreće. Od same pomisli na njene reči hvatala me je nervoza. Jel’ ona možda mislila na Đenara kad je napustila Stefana, ili kada je ostavljala sina na čuvanje komšinici kako bi se posvetila radu u fabrici, kada ga je poslala meni kao da želi da ga se otarasi? Ah, tačno je da nisam bila bez mana, ali sam svakako bila bolja majka od nje.
2.
Tokom tih godina slične misli počeše da me opsedaju svakodnevno. Bilo je to kao da je Lila, koja je o Dede i Elsi izgovorila samo tu jednu podlu rečenicu, postala zaštitnica prava mojih kćerki i osećala sam potrebu da joj pokažem da nije bila u pravu svaki put kada sam ih zanemarivala kako bih se posvetila sebi. Pa ipak, radilo se samo o glasu koji je bio posledica mog nezadovoljstva, nisam mogla da znam šta je zaista mislila o meni kao majci. Ona je jedina koja to može da kaže, ukoliko je zaista uspela da se uvuče u ovu dugu priču kako bi izmenila moj tekst, kako bi vešto ubacila ono što sam ja izostavila, kako bi neprimetno ubacila nešto drugo, kako bi ispričala o meni više nego što ja želim, više nego što sam u stanju da ispričam. Priželjkujem taj njen upad, njemu se nadam otkad sam počela da stavljam na papir našu priču, ali moram doći do kraja kako bih podvrgla proveri sve ove stranice. Ukoliko bih to pokušala sada, sigurno je da bih negde zapela. Predugo pišem i umorna sam, postaje sve teže ispratiti tok događaja kroz haos stvaran godinama od sitnih i krupnih dešavanja i osećanja. I zato težim da preletim preko delova o sebi kako bih odmah prešla na Lilu i sve komplikacije koje njena priča sa sobom nosi, ili još gore, prepuštam se prepričavanju dešavanja iz mog života zato što njih zapisujem s većom lakoćom. Međutim, neophodno je da izbegnem to raskršće. Ne treba da pođem prvim putem, na čijem kraju bih, ukoliko sebe ostavim po strani, pošto sama priroda našeg odnosa nalaže da mogu do nje da stignem samo polazeći od sebe, o Lili našla još manje tragova. S druge strane, ne treba da pođem ni drugim. U tome da o sebi govorim opširnije ona bi me i sama podržala. Hajde – rekla bi mi – pokaži nam kakvim je putem pošao tvoj život, koga je briga za moj, priznaj da ni tebe ne interesuje. I zaključila bi: ja sam ti obična mrlja od mastila, sasvim nedostojna jedne od tvojih knjiga, ostavi se mene, Lenú, šta ima da se priča o nečemu što je bolje zaboraviti?
Kako dakle da postupim? Da je još jedanput poslušam? Da se pomirim s tim da odrasti znači prestati se pokazivati i naučiti se kriti sve dok sasvim ne nestanemo? Da priznam da kako godine odmiču o Lili znam sve manje?
Ovog jutra teram od sebe umor i vraćam se za radni sto. Sada kad sam se primakla najbolnijem delu naše priče, želim da na ovim stranicama između nje i sebe uspostavim ravnotežu kakvu u stvarnom životu nisam uspela da uspostavim ni sa samom sobom.
3.
Iz dana provedenih u Monpeljeu sećam se svega osim samog grada, kao da u njemu nikada nisam ni bila. Osim hotela 16 Elena Ferante i monumentalne sale u kojoj se održavao kongres na kome je Nino učestvovao, pamtim samo vetrovitu jesen i plavetnilo neba po kome plutaju beličasti oblaci. Pa ipak, u mom sećanju taj toponim, Monpelje, iz brojnih razloga i dan-danas simbolizuje sticanje slobode. Nije to bio moj prvi boravak u inostranstvu, već sam jedanput bila u Parizu s Frankom, i tom prilikom bejah osetila kako mi telom struji ista neustrašivost. Tada mi je pak delovalo da moj život čine Napulj i rejon, i da će ga zauvek činiti, dok sve ostalo predstavlja kratak izlet u čijoj sam izvanrednoj klimi sebe mogla da zamišljam onakvom kakva nikada neću postati. Monpelje mi je, međutim, iako znatno manje uzbudljiv od Pariza, pružio osećaj da su se moji okovi rasprsli i da sam slobodna. Sama činjenica da sam se našla na tom mestu u mojim očima je predstavljala dokaz da su rejon, Napulj, Piza, Firenca, Milano, pa i sama Italija, samo delići sveta u kome živim i da dobro činim što se njima više ne zadovoljavam. U Monpeljeu primetih ograničenost sopstvenih pogleda, kao i jezika na kome sam se izražavala i pisala. U Monpeljeu mi postade jasno koliko je uloga supruge i majke u trideset drugoj godini ograničavajuća. I tokom tih dana ispunjenih ljubavlju prvi put prestadoh da osećam kako me pritiskaju okovi koje bejah prihvatila tokom godina, okovi koji su me pritiskali zbog mog porekla, koje sam dobila zbog uspeha na studijama, koji su bili posledica mojih izbora, pre svega odluke da se udam. Tamo počeh da razumem zbog čega sam u prošlosti osetila onoliko zadovoljstvo saznavši da se moja prva knjiga prevodi na strane jezike i, u isto vreme, onoliko razočaranje što je van Italije našla malobrojnu publiku. Kako je samo bilo divno prelaziti granice, utonuti u druge kulture, otkriti da je sve ono što smo smatrali neopozivim zapravo relativno. Činjenicu da Lila nikada ne beše kročila van Napulja, što se, naprotiv, beše uplašila i kvarta San Đovani u Teduču, taj njen izbor koji sam dotad smatrala diskutabilnim ali čije je pak prednosti ona umela da mi saspe u lice, sada počeh da posmatram kao dokaz mentalne ograničenosti. Napadoh je istom strategijom kojom ona mene beše napala. Misliš da si se ti prevarila u pogledu mene? Ne, draga moja, ja sam ta koja se prevarila u pogledu tebe: provešćeš čitav život posmatrajući kako kamioni promiču auto-putem.
Vreme je letelo. Organizatori kongresa su za Nina, još pre izvesnog vremena, rezervisali jednokrevetnu sobu, i pošto sam se ja prekasno odlučila da mu se pridružim, nismo mogli da je zamenimo za sobu s bračnim krevetom. Imali smo, dakle, dve sobe, ali sam se ja svako veče tuširala, spremala za spavanje i uz lupanje srca išla da mu se pridružim u njegovoj. Spavali smo zajedno, čvrsto zagrljeni, kao da se plašimo da će nas neka neprijateljska sila razdvojiti u snu. Svako jutro smo naručivali da nam se doručak donese u krevet, uživali smo u tom luksuzu koji dotad bejah videla samo na bioskopskom platnu, mnogo smo se smejali, bili smo srećni.
Tokom dana sam išla s njim na predavanja, i mada se činilo da su i samim izlagačima stranice koje su čitali jednu za drugom dosadne, bilo mi je dovoljno što sam mu blizu, sedela sam pored njega ne uznemiravajući ga. Nino je pomno pratio izlaganja, hvatao je beleške i povremeno mi je šaputao na uvo zajedljive komentare na račun drugih izlagača i reči pune ljubavi. Za ručkom i večerom smo se mešali sa akademicima iz čitavog sveta, ljudima neobičnih imena koji su govorili nama nepoznate jezike. Svakako, najugledniji izlagači sedeli su za zasebnim stolom, mi smo bili smešteni za drugim, okruženi najmlađim učesnicima. Međutim, na mene je snažan utisak ostavila Ninova sposobnost da se kreće kroz različite krugove, kako dok se radi, tako i u restoranu. Koliko se samo razlikovao od nekadašnjeg studenta, pa čak i od mladića koji beše stao u moju odbranu u knjižari u Milanu pre skoro deset godina. Beše napustio nekadašnji polemički ton, s mnogo takta je rušio akademske barijere, bio je istovremeno ozbiljan i dopadljiv pri uspostavljanju odnosa s kolegama. Genijalno je vodio razgovore, čas na odličnom engleskom čas na dobrom francuskom, pomažući se starom navikom da se služi brojkama i funkcijama. Ispunjavao me je ponos kad sam primećivala koliko se svima dopada. U roku od nekoliko sati pošlo mu je za rukom da postane miljenik kongresa, vukli su ga čas na jednu čas na drugu stranu.
Jedino se veče pred njegovo izlaganje u njemu nešto naglo promenilo. Iznenada postade nedruštven i neprijatan, videh kako ga savladava nervoza. Poče kuditi govor koji beše pripremio, ponavljao je kako mu pisanje ne dolazi prirodno kao meni, besneo je što nije imao vremena da se pripremi kako treba. Obuze me osećaj krivice, pomislih da je zbog složenosti naše situacije bio rasejan i pokušah da mu to nadoknadim zasuvši ga zagrljajima, poljupcima, molbama da na meni vežba svoj govor. Pristade, i osetih nežnost videvši ga u ulozi zaplašenog đačića-prvačića. Njegov govor mi se ne učini ništa manje dosadan od ostalih koje bejah čula u velikoj sali, ali obasuh ga pohvalama i umirih ga u izvesnoj meri. Narednog jutra govorio je uvežbano i s mnogo žara, dobio je snažan aplauz. Te iste večeri ga jedan istaknuti akademik, Amerikanac, pozva da sedne s njim. Ja ostadoh sama, ali mi to ne zasmeta. U Ninovom prisustvu ni sa kim nisam razgovarala, u njegovom odsustvu sam pak bila primorana da se snalazim na svom usiljenom francuskom i upoznah se s jednim parom iz Pariza. Svideše mi se jer ubrzo otkrih da se nalaze u situaciji nalik našoj. Oboje su bračnu zajednicu smatrali zastarelim konceptom, oboje su s mukom ostavili za sobom supružnike i decu, oboje su delovali srećno. On se zvao Avgustin, imao je pedesetak godina, rumeno lice, živahne, azurnoplave oči i duge plavičaste brkove. Ona se zvala Kolomba, poput mene u tridesetim godinama, imala je veoma kratku crnu kosu, izraženo našminkane usne i oči na sitnom licu, odisala je očaravajućom prefinjenošću. Upustih se u razgovor pre svega s njom, imala je sedmogodišnjeg sina.
„Moja starija kćerka će za nekoliko meseci napuniti sedam godina“, rekoh, „ali već je drugi razred, škola joj odlično ide.“
„I moj sin je veoma bistar i maštovit.“
„Kako je podneo razvod?“
„Dobro.“
„Zar nimalo nije propatio?“
„Decu ne odlikuje naša nepopustljivost, lako se priviknu na sve.“
Isticala je značaj dečje sposobnosti privikavanja, učini mi se da u njoj nalazi utehu. Dodade: u našem okruženju razvod nije retka pojava, deca su svesna postojanja te mogućnosti. Međutim, dok sam joj ja govorila kako ne poznajem druge žene koje behu ostavile muževe osim jedne moje prijateljice, ona iznenada promeni tok misli, stade se žaliti na dečaka: dobar je ali nekako usporen, uzviknu, u školi kažu da mu fali discipline. Iznenadih se što nastavlja da govori bez nežnosti, maltene ozlojeđeno, kao da se dečak tako ponaša njoj u inat, unervozih se. Njen partner mora da je to primetio, umeša se u naš razgovor, stade se hvaliti svojom decom: mladićima od četrnaest i osamnaest godina, šalio se kako se obojica dopadaju ženama, kako mladim tako i onim u zrelim godinama. Kada nam se Nino pridružio, dvojica muškaraca, naročito Avgustin, počeše da govore loše o većini izlagača. Kolomba se ubrzo umeša, prividno vesela. To ogovaranje ubrzo je stvorilo osećaj bliskosti, Avgustin je čitavo veče mnogo pio i pričao, njegova partnerka se smejala čim bi Nino zinuo da nešto kaže. Pozvaše nas da im se pridružimo na putu za Pariz, tamo su išli automobilom.
Razgovor o deci i taj poziv na koji isprva ne odgovorismo ni potvrdno ni odrično kao da me spustiše na zemlju. Do tog trenutka su mi Dede i Elsa neprestano padale na pamet, ponekad čak i Pjetro, ali kao da postoje u nekom paralelnom univerzumu, poput zamrznute slike naše trpezarije u Firenci ili na kauču pred televizorom ili u svojim krevetima. Iznenada kao da se ponovo uspostavila stvarna veza između naša dva sveta. Postadoh svesna toga da se boravku u Monpeljeu primiče kraj, da je neizbežno da se Nino i ja vratimo svojim kućama i suočimo s bračnim krizama, ja u Firenci a on u Napulju. Tela moje dece stopiše se s mojim, osetih njihovo snažno prisustvo. Već pet dana nisam o njima imala nikakvih vesti, i na tu pomisao osetih snažnu mučninu, čežnja postade nepodnošljiva. Uplaših se, ne sopstvene budućnosti koja je sada nosila Ninovo ime, već časova koji mi slede, narednog dana, i onog posle njega. Nisam bila u stanju da se oduprem, i mada je već bila ponoć – od kakvog je to značaja, Pjetro je uvek budan – pokušah da pozovem kuću.
Nije bilo jednostavno ali napokon čuh uspostavljanje veze. Halo, rekoh. Halo, ponovih. Znala sam da je s druge strane Pjetro, obratih mu se: Pjetro, ja sam, Elena, kako su devojčice? Veza se prekinu. Pričekah nekoliko minuta, a potom zamolih centralu da pokušaju ponovo. Bila sam odlučna da nastavim da pokušavam čitave noći, međutim Pjetro mi se ovoga puta javi.
„Šta hoćeš?“
„Reci mi kako su devojčice.“
„Spavaju.“
„Znam to, pitam te kako su.“
„A šta je to tebe briga?“
„Majka sam im.“
„Napustila si ih, ne žele više da im budeš majka.“
„Jesu li ti to one rekle?“
„Rekle su mojoj majci.“
„Adela je s vama?“
„Jeste.“
„Reci im da se vraćam za nekoliko dana.“
„Nemoj, nema potrebe. Ni ja, ni devojčice, ni moja majka ne želimo nikad više da te vidimo.“
***
Odlomak iz knjige Priča o izgubljenoj devojčici, Elene Ferante, objavljene u izdanju Booka, koju možete poručiti po promotivnoj ceni na navedenom linku.
