Leda je razvedena žena srednjih godina posvećena svom poslu učiteljice engleskog jezika i svojim dvema ćerkama. Kad one napuste dom kako bi bile s ocem u Kanadi, umesto očekivane usamljenosti i čežnje za njima, Leda shvata da uživa u slobodi i da joj je život postao lakši i lepši.

Odlučuje da ode na odmor u mali priobalni grad na jugu Italije, gde nakon nekoliko mirnih dana upoznaje neobičnu porodicu koja u njoj izaziva nelagodu i služi kao okidač za talas uspomena na njenu mladost, teške i nekonvencionalne odluke koje je donela kao majka i posledice koje su te odluke ostavile na nju i njenu porodicu.

Naizgled obična priča polako prerasta u jezivo suočavanje sa sopstvenom haotičnom prošlošću.

Mračna kći, Elena Ferante, BOOKA

Mračna kći predstavlja veliki uspeh… Delikatna je, ali odvažna i precizna: boli kao rez i leči poput melema.“
— La Repubblica

Mračna kći je roman o ženama, izumiranju ljubavi i strasti i teškim odnosima s decom…“
— La Stampa

„Elena Ferante je raznela poklopac burnih odnosa roditelja i dece.“
— Seattle Times

„Tako rafiniran, gotovo proziran, da se čini kao da će poleteti. Na kraju ovaj prodorni roman nije baš lako izbrisati iz sećanja.“
— Boston Globe

Odlomak iz romana Mračna kći, Elene Ferante, objavljenog u izdanju izdavačke kuće BOOKA:

”… Prvoj sedmici odmora primicao se kraj: vreme je bilo lepo, pirkao je blag vetar, mnogi suncobrani bili su prazni, naglasci iz čitave Italije mešali su se s lokalnim dijalektom i jezicima stranaca koji su uživali na suncu. Potom je došla subota, na plaži se stvorila gužva. Moj kutak u senci našao se pod opsadom mini-frižidera, kantica, lopatica, mišića na naduvavanje, šlaufa i reketa. Odustadoh od čitanja i potražih u gomili Ninu i Elenu, kao da su one kakav spektakl priređivan da mi brže prođe vreme.

Pomučih se da ih ugledam, videh da su odvukle svoju ležaljku na nekoliko metara od vode. Nina je ležala na leđima, na suncu, a pored nje, učini mi se u identičnom položaju, nalazila se lutka. Devojčica je međutim išla ka plićaku sa žutom plastičnom kanticom za zalivanje, punila ju je vodom, i pridržavajući je obema rukama zbog težine, uzdišući i smejući se, vraćala se kod majke kako bi joj polivala čitavo telo i ublažavala vrelinu sunčevih zraka. Kada bi se kantica ispraznila, išla je da je napuni ponovo, istim putem, isti posao, ista igra.

Možda sam prethodne noći loše spavala, možda mi je kroz glavu prošla kakva ružna misao koje nisam bila svesna; u svakom slučaju, dok sam ih posmatrala tako, nešto mi je kod njih zasmetalo. Elenina otupela metodičnost, na primer: prvo je polivala majčine nožne članke, zatim lutkine, potom ih je pitala da li je dosta, obe su odgovarale da nije i ona je ponovo odlazila po vodu. Nina mi je delovala izveštačeno: maukala je od zadovoljstva, ponavljala je maukanje drugačijim tonom glasa, kao da izlazi iz lutkinih usta i uzdisala: još, još.

Pomislih kako priređuje predstavu od te svoje uloge mlade i lepe majke, ne iz ljubavi prema kćerki, već za nas, gomilu s plaže, za sve nas, žene i muškarce, mlade i stare. Njeno i lutkino telo dugo su polivani. Ona se sva caklila od vode, mlaz koji je prskao iz kantice beše joj nakvasio i kosu koja joj se mokra lepila za teme i za čelo. Nani ili Nile ili Nela, lutka, polivana je sa istom marljivošću ali je upijala manje vode, koja je kapala s plave plastične ležaljke na pesak, ostavljajući po njemu tamne tragove.

Posmatrala sam devojčicino kretanje i ne znam šta mi je zapravo smetalo, možda ta igra vodom ili Ninino paradiranje dok uživa na suncu. Ili njihovi glasovi, naročito glasovi koje su majka i kćerka pripisivale lutki. Ponekad su se glasovi smenjivali, ponekad su govorile uglas, lažno detinji glas odrasle osobe smenjivao se s lažno odraslim glasom devojčice. Pretvarale su se da se radi o jednom, identičnom glasu, koji izlazi iz grla onoga što je zapravo bio nemi predmet.

Ja pak očigledno nisam uspevala da uđem u tu njihovu igru, prema tom dvojnom glasu osećala sam sve snažniju odbojnost. Svakako, bila sam udaljena od njih, šta me je bilo briga, mogla sam nezainteresovano da pratim njihovu igru, bio je to samo način da mi brže prođe vreme. Međutim, nisam bila u stanju, osećala sam nelagodu kao pred nečim neprirodnim, kao da jedan deo mene apsurdno zahteva da se lutki dodeli jedan trajni glas, ili majčin ili kćerkin, da prestanu da se pretvaraju da su ta dva različita glasa ista.

Bilo je to kao kad se kakva neosetna fizička neprijatnost, zbog silnog razmišljanja o njoj, pretvori u nepodnošljiv bol. Počeh da se jedim. U izvesnom trenutku poželeh da ustanem, da odšetam do ležaljke na kojoj su se igrale i zastanem da im kažem: dosta više, ne umete da se igrate, prestanite. Napustih svoj suncobran baš s tim naumom, nisam bila u stanju da odolim. Naravno, ne rekoh ništa, prođoh pored njih gledajući preda se.

Pomislih: prevelika je vrućina, oduvek sam mrzela velike gužve, kad svi pričaju na isti način, kreću se sa istim ciljem, rade iste stvari. Svoju iznenadnu razdražljivost pripisala sam plaži i vikendu, i pođoh da skvasim stopala…”

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.