Jednog aprilskog poslepodneva, odmah nakon ručka, muž mi je saopštio da me ostavlja.

To mi je rekao dok smo raspremali sto, dok su se deca po običaju svađala u drugoj sobi a pas režao u snu, dremajući pored radijatora. Rekao mi je da je zbunjen, da proživljava teške trenutke premorenosti, nezadovoljstva, možda čak i kukavičluka. Nadugo mi je govorio o naših petnaest godina braka, o našoj deci, i priznao da nema ništa da prebaci ni meni ni njima. Sve vreme je ostao staložen, ako zanemarimo jedan mahinalni pokret desnom rukom dok mi je s detinjim izrazom lica objašnjavao da ga neki tihi glas, neka vrsta šapata, vuče ka nečemu drugom. Potom je preuzeo na sebe krivicu za sve što nam se događa i brižljivo zatvorio ulazna vrata za sobom ostavivši me skamenjenu pored sudopere.

Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine

Tu noć sam provela u razmišljanju, neutešna u velikom bračnom krevetu. Koliko god da sam detaljno preispitivala naš odnos, nije mi polazilo za rukom da pronađem prave znake krize. Dobro sam ga poznavala, znala sam da je čovek tihih osećanja, da su mu naši porodični rituali neophodni. 6 Elena Ferante Razgovarali smo o svemu, i dalje smo uživali u tome da se privijamo jedno uz drugo i da se ljubimo, ponekad je bio tako zabavan da me je zasmejavao do suza. Delovalo mi je nemoguće da zaista želi da ode. Kada se potom prisetih da sa sobom nije poneo ništa do čega mu je bilo stalo i da se nije ni pozdravio s decom, ubedih sebe da se ne radi ni o čemu ozbiljnom. Da jednostavno proživljava jedan od onih trenutaka opisanih u romanima, kada glavni junak ponekad prenaglašeno odreaguje na sasvim prirodno nezadovoljstvo životom.

Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba

Uostalom, nije to bio prvi put da mu se tako nešto dogodilo, počeh da se prisećam vremena i detalja premećući se po krevetu. Mnogo godina ranije, kada smo bili zajedno tek šest meseci, jednom prilikom mi je iz vedra neba, nakon poljupca, rekao da misli da treba da prestanemo da se viđamo. Bila sam zaljubljena u njega, čuvši te reči osetila sam kako mi se krv ledi u žilama, kako me obliva hladan znoj. Bilo mi je hladno, on je otišao ostavivši me samu ispod kamenih zidina zamka Sant Elmo da posmatram grad i more bez boja. Međutim, pet dana kasnije, pozvao me je telefonom posramljen, počeo je da se pravda, rekao mi je da je prošao kroz stanje nervnog rastrojstva. Taj njegov izraz mi se urezao u sećanje, dugo sam o njemu razmišljala.

Pročitajte i ovo: Gospođa Vilson, skandalozna drama o bigamiji

Njime se ponovo poslužio i mnogo vremena kasnije, pre nam je pomogla da u novom gradu nađemo lep stan s pogledom na reku. Grad mi se isprva nije svideo, delovao mi je kao sav od metala, ali ubrzo sam primetila da se s našeg balkona sa uživanjem može posmatrati smena godišnjih doba: u jesen sam gledala kako zelenilo Parka Valentino poprima žutu i crvenu boju, kako lišće pod naletima vetra šiba kroz zamagljen vazduh, kako pluta po sivkastoj površini reke Po. U proleće je s reke dopirao povetarac čija je svežina udahnjivala život novim pupoljcima, koji je njihao grane drveća.

Pročitajte i ovo: Nove serije čije emitovanje počinje tokom praznika

Brzo sam se prilagodila i zahvaljujući tome što su kako majka tako i kćerka davale sve od sebe da mi ublaže svaku nelagodu, što su mi pomogle da upoznam okolne ulice, što su me vodile sa sobom po radnjama ukazujući mi na trgovce vredne poverenja. Bile su to pak dvosmislene ljubaznosti. Ja lično bila sam sasvim ubeđena da je Đina zaljubljena u Marija, previše se prenemagala u njegovom prisustvu, često sam ga zbog toga otvoreno zadirkivala, govorila sam mu: zvala je tvoja devojka. On se od toga ograđivao nehajnim pokretom ruke, smejali smo se zajedno, ali se u međuvremenu naš odnos s tom ženom sve više učvršćivao, nije se dešavalo da prođe ni jedan jedini dan a da se ne javi. Čas bi ga zamolila da pođe s njom negde, čas je kao izgovor navodila što kćerka Karla ne ume da reši nekakav zadatak iz hemije, čas joj je bila potrebna njegova pomoć da pronađe neku knjigu koje više nije bilo u prodaji.

Pročitajte i ovo: Kako da znate da ste u vezi sa hroničnim preljubnikom

S druge strane, Đina je prema nama bila veoma velikodušna, stalno se pojavljivala s poklončićima za mene i za decu, pozajmljivala mi je svoj automobilčić, često nam je davala ključeve svoje kuće u blizini Kjeraska kako bismo tamo proveli vikend. Mi smo njene ljubaznosti rado prihvatali, u njenoj kući nam je bilo lepo, iako je uvek postojao rizik da će se majka i kćerka iznenada pojaviti unevši nered u naše porodične navike. Uostalom, na uslugu je trebalo odgovoriti uslugom, i te ljubaznosti polako se pretvoriše u okove kojima nas zarobiše. Mario je malo-pomalo preuzeo na sebe ulogu devojčicinog staratelja, išao je na razgovore s njenim nastavnicima kao da zamenjuje preminulog oca, i mada je bio zatrpan poslom, u izvesnom trenutku se osetio čak u obavezi i da joj daje privatne časove iz hemije. Šta sam ja tu mogla? Neko vreme sam se trudila da udovicu držim na odstojanju, sve mi se manje sviđalo kako uzima mog muža podruku i kako mu šapuće na uvo smejući se veselo. Potom mi jednog dana sve posta jasno. S praga kuhinje videh kako mala Karla, nakon jednog od njihovih privatnih časova iz hemije, umesto u obraz, ljubi Marija u usta. Iznenada sam shvatila da ona koja treba da me brine nije majka već kćerka. Devojčica je, možda i nesvesno, na mom mužu isprobavala zavodljivost svog vrcavog tela i nemirnih očiju, a on ju je gledao poput čoveka koji iz duboke senke posmatra beo zid obasjan sunčevim zracima.

Pročitajte i ovo: Strast kao (ne)prijatelj partnerske ljubavi

Poveli smo raspravu o tome, ali smireno. Mrzela sam povišene glasove i prenaglašene pokrete. Poticala sam iz porodice koja je o emocijama raspravljala previše bučno i javno, a ja sam, naročito u pubertetu, čak i kada sam pokrivajući uši rukama nemo sedela u kakvom ćošku porodične kuće u Napulju, potiskujući zvuke glasnog saobraćaja koji su dopirali iz Ulice Salvator Roza, osećala da je život previše bučan i imala utisak da će se sve oko mene raspasti zbog kakve oštre rečenice, zbog kakvog neodmerenog pokreta. Zbog toga sam kasnije naučila da govorim malo i promišljeno, da nikad ne žurim, da ne trčim čak ni kako bih uhvatila autobus, da sebi priuštim što više vremena za razmišljanje pre bilo kakve reakcije, da to vreme ispunim zbunjenim pogledima i nesigurnim osmesima. Posao me je naknadno dodatno disciplinovao. Rodni grad bejah napustila bez namere da se u njega ikada vratim, i provela sam dve godine u odeljenju za prijem žalbi jedne avio-kompanije u Rimu sve dok, nakon udaje, nisam dala otkaz kako bih sledila Marija po svetu, gde god je njega vodio posao inženjera. Nova mesta, novi život. I kako bih držala pod kontrolom teskobu izazvanu neprestanim promenama, navikla sam sebe da uvek sačekam da se svaka emocija primiri i nađe način da se izrazi smirenim tonom, zadržavala sam ih u sebi kako ne bih pravila scene.

Pročitajte i ovo: Nezdrava doza infantilnosti u vezi

Ta moja samodisciplina pokazala se od neprocenjive važnosti tokom naše male bračne krize. Proveli smo brojne noći suočavajući se smireno i tihim glasom, kako nas deca ne bi čula, kako bismo izbegli da jedno drugom oštrim rečima zadamo neizlečive rane. Mario je bio neodređen poput pacijenta koji ne ume jasno da navede svoje simptome, ni u jednom trenutku nije mi pošlo za rukom da ga navedem da kaže kako se oseća, šta želi, šta mogu da očekujem. Potom se jednog poslepodneva vratio s posla, po izrazu lica videlo se da je uplašen, ili to možda nije bio njegov strah već samo odraz straha koji je pročitao na mome licu. Činjenica je da je otvorio usta da mi kaže jedno, i da je u trenu odlučio da izgovori nešto drugo. Ja sam to primetila, činilo mi se da vidim kako mu reči menjaju oblik u ustima ali sam se naterala da savladam radoznalost, da ga ne upitam od kakvih je to reči odustao. Bilo mi je dovoljno da znam da je taj ružan period završen, da se radilo samo o kratkotrajnoj vrtoglavici. O kratkom nervnom rastrojstvu, kako mi je i sam objasnio, ponovivši izraz od pre mnogo godina, pridajući mu veliki značaj. Beše ga obuzelo oduzevši mu sposobnost da vidi i čuje, sad je pak bilo dosta, nije više osećao nikakve smetnje. Već narednog dana prestade da se viđa kako s Karlom tako i s Đinom, prekinu časove hemije, ponovo postade onaj stari.

***

Odlomak iz romana Dani napuštenosti, Elene Ferante, Booka