Povezani u samotnom svetu Internet nije stvorio autodestruktivno ponašanje.

Samopovređivanje, poremećaji u ishrani i stopa samoubistva nisu u naglom porastu. Dugoročni trendovi pokazuju da u Velikoj Britaniji stopa samoubistava opada. Po broju stanovnika, krajem pedesetih godina prošlog veka bilo je više smrti u samoubilačkim paktovima nego u periodu između 1996. i 2005.

Slučajevi samopovređivanja su u porastu od sredine devedesetih godina prošlog veka, ali ne značajno, i čini se da su u opadanju posle vrhunca koji su dostigli 2003. Međutim, internet menja način na koji se te duševne bolesti ispoljavaju i doživljavaju. Ljudi koji su postali deo tih svetova često su mladi, izrazito im je loše i potrebna im je profesionalna zdravstvena nega.

Međutim, razlog zbog koga mnogi pristupaju tim supkulturama jeste u tome što one pružaju utočiste, kada zapravo ne postoji nijedno drugo mesto na koje bi mogli da odu. Natpis „Žao nam je što ste došli“ koji dočekuje nove korisnike na grupi a.s.h. često je više nego što ćete dobiti od lokalnog doktora opšte prakse.

Ljudima često izuzetno prija da nađu i razgovaraju sa drugima nalik na sebe, bez osude – i to je tačno ono što mnogi od tih sajtova i pružaju. Dobro je imati mesto na kome možete da sa drugima razgovarate o onome što vas muči.

Stranice i forumi koji umanjuju osećaj usamljenosti mogu biti izuzetno važni kada je reč o problemima sa mentalnim zdravljem.

Akademski radovi na tu temu, mada nisu jednoglasni, izgleda da govore kako grupe za podršku – ako ih pažljivo moderišu ljudi kao što je Al – mogu pomoći obolelima, pa čak ih i blago usmeriti da potraže medicinsku pomoć.

Džo Ferns, direktor za strategiju, razvoj i istraživanje u dobrotvornoj organizaciji Samarićani, smatra da je važno da oboleli imaju mesto na kome mogu otvoreno da govore o samoubistvu, samopovređivanju i poremećajima u ishrani. Međutim, brine ga broj neobučenih i često veoma bolesnih ljudi koji slušaju, nude savete i informacije.

Svugde ima mikro-Vertera, ljudi čija se bolest prikazuje kao nešto romantično i glamurozno, kao kod Geteovog junaka.

Postoji i još jedna opasnost, objašnjava Džo. Na netu nikada niste sigurni kakav ćete savet dobiti. Drugi korisnici možda žele da pruže podršku i da vas razumeju, ali nikada ne možete znati ko su oni.

Godine 2008. je devetnaestogodišnja Kanađanka po imenu Nađa pristupila grupi a.s.h. i napisala da se oseća suicidno. Odgovorila joj je korisnica po imenu Kami. Kami je objasnila da i ona pati od teške depresije. I ona je rešila da uskoro oduzme sebi život. Pošto je po zanimanju bolničarka, Kami je takođe ponudila neke profesionalne savete.

Kami: Počela sam da tražim metode da odem pošto sam videla sve moguće metode na poslu u urgentnom ja znam šta će uspeti a šta neće i zato sam izabrala vešanje i probala sam da vidim da li boli i koliko je brzo i nije tako strašno iskustvo.

Nađa: Pa kada ćeš da uhvatiš autobus?

Kami: Volela bih uskoro a ti?

Nađa: Ja planiram da probam u nedelju

Kami: opa hoćeš da probaš s vešanjem? Je l možeš?

Nađa: ja ću da skočim Kami: pa to je okej ali većina ljudi se uplaši u poslednjem trenutku plus ne želiš da napraviš grozan nered pa da drugi moraju da čiste

Nađa: Hoću da izgleda kao nesrećan slučaj. Ispod mosta ima pukotina u ledu na reci

Kami: okej inače bih ti predložila vešanje

Nađa: Razmišljala sam da se bacim pod voz, recimo u metrou, ali sad mislim da će ovako biti bolje.

Kami: Hm da ako želiš da se obesiš, mogle bismo zajedno da ti ne bi bilo tako strašno Nađa: pa ako se sada budem predomislila, mislim da možemo da probamo.

Kami: jel imaš veb-kameru?

Nađa: imam Kami: dobro, AKO dođe do vešanja, mogu da ti pomognem sa podešavanjem sa kamere. Tačan položaj užeta je veoma važan, to sam otkrila, ali o tom potom, ako dođe do toga

Kami: nadam se da ti bar nekako pomažem

Nađa: da mnogo mi je laknulo što mogu da sa nekim o ovome razgovaram Kami: kad bismo samo mogle sada da umremo dok smo na miru kod kuće noćas.

Nađa: pošto sam rešila da ću otići ovog vikenda, osećam se mnogo bolje.

Kami: sjajno i ja sam smirena i ako ne mogu da umrem sa tobom onda ću nedugo zatim.

Nađa: zajedno smo u ovome.

Kami: da, obećavam.

Nađa: Moram da kažem, mnogo se bolje osećam sada pošto sam razgovarala sa tobom.

Kami: i meni je bolje kad znam da neću umreti sama.

Nađa: nećeš Kami: Ponedeljak će biti moj dan volela bih da je noćas ose- ćam se toliko pomireno sa tim.

Nađa: pitam se kako će biti zaista umreti.

Kami: lepo U ponedeljak, u ranim jutarnjim časovima, Nađa je rekla cimerki da ide na klizanje. Nije se vratila. Njeno telo je nađeno šest nedelja kasnije.

Kami, međutim, nije ispunila pakt koji je imala s Nađom. Zapravo, Kami nije čak ni postojala. Kami je zapravo sredovečni muškarac po imenu Vilijem Melhert-Dinkel, bolničar, muž i otac. Policija sada veruje da je on proveo nekoliko godina tražeći suicidne osobe po internetu, i da je možda kontaktirao više od stotinu ljudi širom sveta u pokušaju da ih nagovori da se ubiju.

Melčert- -Dinkel sam veruje da je bar petoro ljudi to zaista i uradilo, a među njima i Nađa. Prilikom svog kratkog boravka u svetu autodestruktivnih sajtova nisam otkrio izopačenu i zlobnu grupu ljudi koji žele da naude drugima. Mada tu ima i ljudi kao što je Melčert- -Dinkel, u tim potkulturama često vladaju čvrsta povezanost i pružanje pomoći i podrške. Uvek su tu da vam pomognu. Slušaju, savetuju i ohrabruju.

Ako se osećate potišteno, one su prirodno i lako dostupno mesto gde ćete moći da olakšate svoju usamljenost i bol. Baš zato i mogu biti toliko destruktivne. Ako negativno ponašanje prikrijemo običnim, pozitivnim i romantičnim – ako okružimo svakog korisnika podrškom sličnih osoba – bolest će postepeno početi da deluje kao izbor, životni stil, nešto prihvatljivo.

Amelija je na kraju provodila mnogo sati dnevno na pro-ana stranicama, pisala je o svom stanju, razgovarala sa drugima u svojoj zajednici i jedva da je jela. Čak je kupila i pro-ana narukvicu koju je stalno nosila. Kada je njena majka rekla da joj je potrebna stručna pomoć, nije htela da sluša i veoma se bojala da će izgubiti svoj onlajn društveni život, da će izgubiti vezu sa jedinim ljudima za koje je mislila da je shvataju.

Kada su je roditelji odveli u bolnicu, Ameliju su odmah smestili na posebno odeljenje za poremećaje u ishrani. Tek posle šest meseci su je otpustili i dozvolili joj da se vrati kući. Amelija se sada u potpunosti oporavila i ne provodi više onoliko vremena na netu.

Pitam je kakav bi savet dala ljudima koje privlače te pro-ana grupe ili koji su u njima zarobljeni, kao što je ona bila. „Morate da nađete pomoć. Znam da nećete želeti da slušate. Ni ja nisam želela da slušam. Ali ako aktivno idete na te stranice, verovatno ste već u nezdravom duševnom stanju. Možda mislite da vam ne treba pomoć, ali ipak porazgovarajte s nekim.

I van onlajn zajednice postoje ljudi koji znaju kroz šta prolazite.“ Zastaje. „Vaši pro-ana prijatelji vas možda razumeju, ali vam oni neće pomoći.“