Postoje priče koje ne stare, već čekaju. Decenijama ćute, skrivene u pepelu istorije, u strahu, u neispričanim sudbinama.
Takva je i priča filma Dva tužioca – priča o sistemu koji melje pojedinca, o istini koja se piše krvlju i o iluziji pravde u vremenu kada je zakon služio teroru. Od danas, ova snažna filmska opomena konačno stiže pred domaću publiku.
Zasnovan na stvarnim iskustvima i literarnom svedočanstvu koje je decenijama bilo zabranjeno, film Dva tužioca (Two Prosecutors) ukrajinskog reditelja Sergeja Loznice od danas se prikazuje u domaćim bioskopima. Reč je o ostvarenju koje ne pripoveda samo jednu ličnu priču, već otvara prozor u mračnu svakodnevicu Sovjetskog Saveza tokom najrepresivnijih godina Staljinove vladavine.
Film je svoju svetsku premijeru imao na prestižnom Filmskom festivalu u Kanu, gde je bio nominovan za Zlatnu palmu, dok je na 32. Festivalu evropskog filma na Paliću nagrađen Zlatnim tornjem za najbolji film u Glavnom takmičarskom programu. Ova priznanja potvrđuju da je reč o delu koje snažno komunicira univerzalne teme pravde, odgovornosti i moralne dileme pojedinca unutar represivnog sistema.
Radnja filma smeštena je u 1937. godinu, u vreme kada se hiljade pisama zatvorenika, lažno optuženih od strane sovjetskog režima, sistematski spaljuju u zatvorskim ćelijama. Ta pisma su vapaji, poslednji tragovi ljudi koji su već osuđeni bez suđenja. Ipak, uprkos gotovo savršenoj mašineriji represije, jedno pismo uspeva da izbegne uništenje i stigne na sto novoimenovanog lokalnog tužioca Aleksandra Kornjeva.
Mladi Kornjev, odani boljševik i tek unapređeni tužilac, pokreće se vođen unutrašnjim osećajem da nešto u tom sistemu ne funkcioniše kako bi trebalo. Njegova potreba da se lično sretne sa zatvorenikom, žrtvom agenata tajne policije, prerasta u opasnu potragu za istinom. Ono što počinje kao profesionalna dužnost, pretvara se u moralni ispit koji ga vodi pravo u kancelariju državnog tužioca u Moskvi – u samo srce sistema.
Film je zasnovan na noveli Dva tužioca autora Georgija Demidova, naučnika i političkog zatvorenika tadašnjeg SSSR-a. Govoreći o tome kako je došao do ovog dela, reditelj Sergej Loznica objašnjava da ga je upravo ta relativno nepoznata priča, koja počinje pismom napisanim krvlju, duboko potresla i inspirisala.
Demidov je uhapšen 1938. godine u Harkovu, gde je radio kao eksperimentalni fizičar na tehničkom institutu. Četrnaest godina proveo je u gulazima, u najzloglasnijim logorima sovjetskog sistema, koje je sam opisao kao „Aušvic bez peći“. O tom iskustvu pisao je u svojim knjigama, ali novela Dva tužioca, napisana 1969. godine, tada nije mogla biti objavljena. U to vreme, kako ističe Loznica, takve tekstove nije bilo samo nemoguće objaviti – bilo je opasno čak i čitati ih kod kuće, u krugu porodice ili prijatelja.
Novela je prvi put objavljena tek 2009. godine, kao svedočanstvo koje je decenijama čekalo da ugleda svetlost dana. Loznica navodi da je tokom poslednjih trideset godina prikupio obimnu biblioteku knjiga bivših zatvorenika gulaga i nacističkih logora, ali da ga je upravo ova priča posebno obuzela, jer kolektivna sećanja na takve tragedije i danas žive u gotovo svakoj porodici na ovim prostorima.
Junak filma podseća na likove iz ruskih bajki – okružen je nepoznatim, ne razume u potpunosti svet u kojem živi i deluje, i postupa onako kako smatra logičnim i pravednim. Međutim, stvarnost u kojoj se nalazi ne funkcioniše po pravilima razuma. U tom sudaru idealizma i surovog sistema, Kornjev ulazi u slepu igru iz koje nema jasnog izlaza.
Sergej Loznica rođen je 1964. godine u tadašnjem SSSR-u, u Belorusiji, a odrastao je u Kijevu. Diplomirao je primenjenu matematiku na Kijevskom politehničkom institutu, a filmsko obrazovanje stekao je 1997. godine na Državnom institutu za kinematografiju u Moskvi. Više od tri decenije posvećen je filmu, pre svega dokumentarnom, a njegova dela višestruko su nagrađivana na najznačajnijim međunarodnim festivalima.
