Sokrat, poznati filozof antičkog sveta, smatrao je da onaj ko nije zadovolјan onim što ima, ne bi bio zadovolјan ni onim što bi želeo da ima.

Da li je sreća u onome što imamo ili se ona nalazi negde drugde? Svako lјudsko biće teži da bude srećno, ali su malobrojni oni koji mogu za sebe da kažu da su srećni. Da li postoji put do sreće i kako se pronalazi? – O tome je za Dnevnik razgovarala Marina Jablanov sa psihološkinjom dr Dunjom Cigić Gavrilović, koja radi kao profesorka na Visokoj školi za vaspitače u Novom Sadu, a doktorirala je baš na temu zahvalnosti. Pored nastave, Dunja se bavi i psihoterapeutskim radom, a osmislila je i program „Sedam kaplјica svetlosti“ – tehnike koja pomaže lјudima da žive lepše, lakše i srećnije.

Dr Dunja Cigić Gavrilović, privatna arhiva

– Tema zahvalnosti je neistražena kod nas u nauci i moj doktorat je jedan od prvih u ovoj oblasti. Ono što sam ja u svom radu pokušala da istražim je da li zahvalnost može da se poveća i da dovede do povećanja sreće i zadovolјstva životom, i kako je to sve povezano sa osobinama ličnosti. Zahvalnost je veoma složena, pa može da se posmatra kao osećanje, osobina i životna filozofija. Istakla bih da svako od nas može da odluči da postane zahvalan. Pomenula bih da je zahvalnost prisutna u svim religijama i da je to jako vredan koncept i najvrednija vrlina – jer kada smo zahvalni imamo prirodnu potrebu da delimo i da dajemo.

Do kakvih ste rezultata došli u vašem istraživanju, zašto bi trebalo da budemo zahvalni?

– Postoji na hilјade razloga zašto bi trebalo da budemo zahvalni. Ono što bih prvo izdvojila je da ako nismo zahvalni, onda nikada nećemo biti zadovolјni, a verujem da nam je svima cilј da budemo srećni i zadovolјni. Sreća i zahvalnost su usko povezani, na sreću ne možemo direktno da utičemo – teško da bi vam bilo ko mogao dati odgovor kako da postanete srećniji. Preko zahvalnosti je to moguće, jer njenim posredstvom postajemo zadovolјniji i mirniji. Svi imamo želјe koje nisu isto što i potrebe, mi svi imamo jako malo potreba, a veoma puno želјa. Često poistovećujemo želјe s potrebama, a kada smo zahvalni, više prepoznajemo dobrobit onoga što imamo.

Camila Cordeiro

Da li znači da kada smo zahvalni za ono što imamo, ne želimo više ili bolјe?

– Ne, to ne znači da ne težimo višem i bolјem. Kada smo zahvalni pridajemo značaj onome što imamo, cenimo, vrednujemo to i zadovolјni smo zbog toga. To nas uči da uvek obraćamo pažnju na ono što imamo. Međutim, želјa da imamo više i bolјe, ne sprečava nas da uživamo u ovom trenutku u onome što do sada imamo. Bez zahvalnosti, uz te želјe mi nikada ne dostižemo zadovolјstvo! Zato što stalno težimo toj višoj stepenici, a kada nju dostignemo, opet ćemo težiti korak više i praktično nikada nećemo osetiti zadovolјstvo postignućem. Ako nismo zadovolјni onim što sada imamo, kako ćemo biti zadovolјni s onim što budemo imali više, šta god to bilo?

Da li zahvalnost može da pomogne da se prevaziđe osećaj unutrašnjeg nedostatka koji mnogi lјudi imaju?

– Zahvalnost može puno da pomogne da se izađe iz tog kruga želјa. Mislim da smo danas, više nego ikada, stimulisani da želimo više. Stalno se radi da se nešto pobolјša u modernim tehnologijama: novi telefon, kompjuter…pa to ubrzo bude prevaziđeno. Tu trku teško da možemo dobiti, zato je zahvalnost za ono što imamo pravi put da izađemo iz tog začaranog kruga. Ne mora to da bude samo na materijalnom planu – to može da bude rad na sebi. S time se srećem i u svom psihoterapeutskom radu i moj savet bi bio: da umesto da stalno radite da pobolјšavate sebe, radite tako da prihvatite sebe i onda ćete biti zadovolјni! Iz prihvatanja sebe i vrednovanja onog što imamo, što smo postigli –  iz toga proističe zadovolјstvo i sreća.

Šta može da blokira osećaj zahvalnosti?

– Narcizam i zavist su suprotnosti zahvalnosti. Svet je danas narcisoidan i zato se zapadni čovek mnogo više zapanji kada ode u Indiju ili neku drugu zemlјu gde je većina stanovništva siromašna, pa vidi koliko su tamo lјudi nasmejani. To samo govori koliko smo mi vezali našu sreću za razne vrste uslovlјavanja: ne mogu da budem srećan ako nemam to i to, ako nemam momka, ako ne idem na letovanje, ako nemam posao… Zbog tih uslova mi sebe poprilično ograničavamo. Osim toga, vrlo je važno da ne uzimamo ono što imamo i one lјude koji su s nama zdravo za gotovo, a to najčešće radimo. U istraživanjima je pokazano da se za 3 meseca mi možemo navići na sve: čak i naše životne želјe kada ih dostignemo posle tog vremena postaju nešto što nam je obično i za šta mislimo da nam pripada. Što samo govori da dobijanje novog stana, bolјeg posla i sl. ne mogu da nas na dublјem nivou učine srećnim! Ali pronalaženje smisla da.

Mnogi smatraju da je lako biti zadovolјan kada je sve potaman, ali kako biti zadovolјan kada naiđu teški trenuci, kada se nanižu nevolјe?

– Nije lako, a prema mojim istraživanjima, nije lako ni kada je sve potaman. Zahvalnost može da bude naša odluka. Mi možemo da odlučimo da nam nešto fali iako imamo sve, a možemo da odlučimo i da budemo zadovolјni onim što imamo. Preporučila bih knjigu Joganande, čuvenog indijskog jogija „Kako uvek biti srećan“, gde on daje odgovore baš na takva pitanja. Ako smo zahvalni u svakoj situaciji, onda nam to postaje životna filozofija i za nas prestaje da postoji razlika između onog što imamo i onog što nemamo.

Vi predajete budućim vaspitačima, kako negovati zahvalnost i tako povećati sreću generacije koje dolaze?

– To nije lak zadatak, jer mi nismo naučeni da prepoznajemo te dobrobiti. Doduše, učimo decu da kažu hvala, ali to nije taj unutrašnji osećaj zahvalnosti, to je samo pristojnost. Decu je najbolјe naučiti da budu zahvalni ako smo i sami takvi – tzv. učenje po modelu je najdelotvornije. Svako od nas pre nego što počne da uči nekog drugog, prvo bi to kod sebe trebalo da promeni. S druge strane, deca umeju da se raduju malim stvarima koje su nama odraslima često beznačajne i to je nešto što bi mi trebali od njih da naučimo.

Na čemu ste vi zahvalni?

– Umem da se radujem malim i običnim stvarima, radujem se kada naučim nešto novo, zahvalna sam i kada inspirišem druge. Zahvalna sam za mnogo stvari i trudim se da to prenesem na druge lјude. Veoma sam zahvalna za sve lјude koji me okružuju i trudim se da ih ne prihvatam zdravo za gotovo. Zahvalna sam i što imam psa dalmatinca Manua, koji je za mene nepresušan izvor radosti.Smatram se da je lјudima koji nisu imali kućnog lјubimca jedan deo duše ostao neaktiviran. Zaista mislim da kućni lјubimci mogu da nam otkriju sasvim jedan novi svet i pogled na život koji ni sa čim drugim ne može da se poredi. Oni su stalni izvor sreće i zahvalnosti.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.