Kaže se da zdravi ljudi imaju hiljade želja, a bolesni samo jednu – da ozdrave.

Kada se o njemu razmišlja, obično se kaže da je zdravlje najveće bogatstvo. Koji je onda smisao bolesti u našem životu?

U tu misteriju odnosa tela i duše pokušao je da pronikne nemački lekar i psihoterapeut Ridiger Dalke. Kao rezultat njegovog istraživanja i proučavanja, ali i lekarske prakse u oblasti psihosomatske medicine napisao je brojne knjige od kojih su dve postale bestseleri. I „Bolest kao put do izlečenja” koju je napisao sa kolegom psihoterapeutom Torvaldom Detlesenom i „Bolest kao govor duše” su prevedene na srpski jezik.

Ako te poruke zanemarujemo ili ih potiskujemo, one će se ukazivati sve jasnije dok se ne shvate sasvim ozbiljno. Najčešće su uzroci koji dovode do bolesti nesvesni i trebalo bi ih osvestiti, prepoznati i razrešiti.

To je moguće samo ako u tom suočavanju postoji spremnost na promene, jer samo tada po Dalkeovim rečima bolest postaje prijatelj i vodi ka isceljenju, odnosno, istinskom zdravlju.

Šta način ishrane govori o čoveku, upitali smo našeg sagovornika.

Po hrani i jelima koje čovek naročito voli ili koje odbija da jede može se puno toga saznati o njemu. Ljudi koji suviše razmišljaju i bave se intelektualnim radom žude za slanom hranom i jakim jelima. Konzervativni vole dimljene namirnice, jake čajeve i gorka pića. Oni koji vole začinjenu, ili ljutu hranu su ljudi koji vole izazove.

Da li to znači da su oni koji su skloni blagoj hrani plašljivi?

Da, oni se zaista plašljivo sklanjaju od svih izazova, boje se svake konfontacije.

Šta možete da nam kažete o makrobiotičarima?

Osobe koje se hrane na ovaj način u svojoj ishrani puno koriste semenke ili jezgra koštunica. Oni po svaku cenu žele da iskuse suštinu (jezgro) i zbog toga su otvoreni za čvrstu hranu koja mora da se dobro grize. To ponekad ide dotle da kod slatkog deserta traže još nešto što mogu da snažno zagrizu. Time otkrivaju izvestan strah od ljubavi i nežnosti, to jest teškoću da se prihvati ljubav i nežnost.

Šta možete da nam kažete o gladi?

Ako je neko gladan ljubavi, to je već nešto drugo. Onda su u telu javlja želja za slatkišima. Velika glad za ovakvom hranom uvek je izraz nezadovoljene gladi za ljubavlju. – naglasio je dr Dalke.

Da li to znači da su ljubav i slast tesno povezane?

Reč sladak ima dvostruko značenje, jer sladak je i onaj koji nam se veoma dopada koji nam je drag. S druge strane, i reč pojesti ima sličnu dualnost – neko nam je toliko sladak da bi smo ga naprosto gricnuli, pojeli.

Ima roditelja koji svoju decu zatrpavaju slatkišima i time na neki način pokazuju da nisu spremni da mu pruže ljubav, pa mu nude svojevrsnu nadoknadu na drugom nivou. Onaj ko stalno gricka slatkiše čezne za ljubavlju i potvrđivanjem.

Kako objašnjavate zavisnost od hrane?

Ta glad je, međutim, neutoljiva, jer unutrašnja praznina, ipak ne može da bude ispunjena hranom. Ljudi koji pate od viška kilogrma su uglavnom okrugli. To znači da su zaokruženi na pogrešnom nivou. Kada bi im život bio ispunjeniji, ne bi morali da se ispunjavaju na telesnom nivou. Dakle, duhovna hrana je u ovom slučaju zamenjena pravim namirnicama, a ta materijalizacija doprinosi samo širenju tela. To je jedan od razloga epidemije gojaznosti

Da li biste mogli da nam navedete i još neki drugi razlog?

Preterano korišćenje začina, jer evidentan je rast potrošnje začina i supstanci za poboljšanje ukusa u poslednjih dvesta godina, dovodi do stanja svojevrsne prenadraženosti, koja doprinosi opadanju naše sposobnosti da osetimo ukus hrane. To je naš grčeviti pokušaj da damo životu još malo ukusa.

S druge strane, na tlu naše kulture veštačkih đubriva, staklenih bašti, hormona u uzgoju stoke i peradi požurujemo majku prirodu, pa nam ona daje ono što želimo i kada želimo. Spolja gledano namirnice nikad lepeše nisu izgledale (telo) ali su izgubile ukus (dušu). Taj gubitak kvaliteta se nadoknađuje kvantitetom. – istakao je Ridiger Dalke.

Životni put

Doktor Ridiger Dalke je završio medicinu u Minhenu. Specijalizirao je prirodne metode lečenja i prošao obuku iz raznih psihoterapijskih pravaca. Njegov deda, koji je bio takođe lekar, veoma je uticao na njega i usmerio ga je prema prirodnim metodama lečenja.

Po završetku studija, radio sam u bolnici godinu dana. Bio sam veoma razočaran medicinskom praksom i osećao sam da to nije dovoljno. Shvatio sam da ne mogu pomoći ljudima onako kako sam želeo. Stalno se govorilo o sprečavanju bolesti, ali se u praksi ništa nije preduzimalo. Napustio sam bolnicu i skoro čitavu godinu sam se upoznavao sa šamanskom praksom. Bio sam u Indiji i tamo posmatrao drugačije načine lečenja. Kada sam se vratio posvetio sam se psihoteraputskoj praksisa kolegom Torvaldom Detlesenom. Interesovao sam se za lečenje ishranom, pre svega postom i polako našao put nazad ka medicini.

***

Autorka intervjua: Marina Jablanov za Dnevnik