„Bila sam dobra devojčica“… i zato sam završila na terapiji: Psiholozi otkrivaju zašto poslušnost često skupo košta

„Budi dobra.“
„Nemoj da praviš probleme.“
„Ćuti, proći će.“
„Misli prvo na druge.“

I tako su nastale žene koje znaju da spasu ceo svet… ali ne znaju kako da spasu sebe.

One koje se izvinjavaju i kada nisu krive. One koje ne umeju da kažu „ne“. One koje sve mogu, sve izdrže i svima pomažu… dok se jednog dana ne slome.

I tada ne odlaze na terapiju zato što su slabe.

Pročitajte i ovo: Toksični odnos i njegovi pokazatelji

Naprotiv.

Odlaze zato što su predugo bile jake.

Možda nije problem u tome što nisi bila dovoljno dobra.

Možda je problem u tome što si predugo pokušavala da budeš savršena.

Ne moraš više da budeš dobra devojčica da bi bila voljena.

Dovoljno je da budeš ti.

Godinama su ih hvalili. Bile su mirne, poslušne, odgovorne, uvek spremne da pomognu i nikada nisu pravile probleme. Učile su da ne smetaju, da budu „fine“, da ne budu previše glasne, zahtevne ili ljute. Naučile su da tuđe potrebe stavljaju ispred svojih, da gutaju suze i da se osmehuju čak i kada im nije do osmeha.

Pročitajte i ovo: Kako da znate da ste u vezi sa hroničnim preljubnikom

A onda su, decenijama kasnije, mnoge od tih „dobrih devojčica“ završile kod psihoterapeuta.

Paradoks je bolan: osobine zbog kojih su bile nagrađivane u detinjstvu često postaju razlog zbog kojeg se u odraslom dobu bore sa anksioznošću, iscrpljenošću, niskim samopoštovanjem, problemima u vezama i osećajem da više ne znaju ko su i šta zapravo žele.

Dobre devojčice ne prave probleme. Ali ih zato često nose u sebi

Iz ugla psihologije, fenomen „dobre devojčice“ nije dijagnoza, već obrazac ponašanja koji nastaje vrlo rano. Dete brzo shvati da ljubav, pohvale i prihvatanje dolaze kada je poslušno, korisno i nenametljivo. Potiskivanje ljutnje, tuge ili sopstvenih potreba postaje način preživljavanja i osvajanja ljubavi.

Pročitajte i ovo: Nezdrava doza infantilnosti u vezi

Problem nastaje kada takva devojčica odraste.

Postaje žena koja ne ume da kaže „ne“. Ostaje predugo u lošim vezama. Preuzima odgovornost za sve i svakoga. Izvinjava se čak i kada nije kriva. Plaši se konflikta, a tuđu ljutnju doživljava kao lični neuspeh.

Spolja deluje snažno i sposobno, ali iznutra često živi sa osećajem da nikada nije dovoljno dobra.

Kada telo počne da govori ono što usta ne smeju

Mnoge žene koje godinama igraju ulogu „dobre devojčice“ ne dolaze na terapiju zbog tog problema. Dolaze zbog anksioznosti, nesanice, paničnih napada, hroničnog umora, problema u partnerskim odnosima ili osećaja praznine.

Pročitajte i ovo: Da li da kažem prijateljici da je muž vara?!

Tek tokom terapije shvate da su čitav život bile stručnjaci za ugađanje drugima, ali potpuni početnici kada je reč o brizi o sebi.

Psiholozi često naglašavaju da depresija kod žena ponekad nije tuga, već potisnuta ljutnja. Godine prećutanih emocija, odricanja i pokušaja da budu savršene na kraju dolaze na naplatu.

Nije problem u dobroti, već u odricanju od sebe

Biti ljubazan, brižan i empatičan nije mana. Problem nastaje kada žena veruje da mora da zasluži ljubav tako što će se stalno žrtvovati.

Pročitajte i ovo: Zaljubljujemo se u rane

Zdrava osoba zna da postavlja granice. Ne oseća krivicu zato što kaže „ne“. Ne smatra da je sebična ako vodi računa o sebi. Ne mora stalno da bude jaka.

Najvažniji zadatak na terapiji često nije da žena postane druga osoba, već da sebi konačno dozvoli da bude cela. Da sme da bude ljuta, umorna, glasna, nesavršena i da ipak bude voljena.

Pročitajte i ovo: Da li da kažem prijateljici da je muž vara?!

Jer odrasla žena ne mora da bude „dobra devojčica“.

Dovoljno je da bude autentična.

I upravo tu počinje pravo emocionalno ozdravljenje.