Svedočimo devetom u nizu ubistava žena od početka godine!
U petak, 23. februara, J.A. (68 godina) je usmrćena od strane sinova M.A. (38 godina) i D.A. (30 godina).
Početkom 2017. godine, reakcija institucija na nasilje prema J.A. je bilo njeno smeštanje u prihvatnu stanicu i pokretanje tužbe za nasilje u porodici prema njenom sinu M.A.
Nekoliko meseci nakon toga, J.A. se, kako mediji prenose izjave iz institucija, po „sopstvenom zahtevu“, vratila da živi sa nasilnim sinovima. Često nasilje kome je J.A. bila izložena (sa čime su bile upoznate ne samo institucije, već i komšiluk ove porodice), zavisnost od alkohola, kao i istorijat kriminalnog ponašanja (krađa, razbojništva, dilovanje droge) nisu državnim organima bili dovoljan pokazatelj toga da bi povratak J.A. u zajednicu sa sinovima mogao dovesti do smrtnog ishoda. Pravo je svake žene da odluči gde i sa kim će živeti, ali je obaveza institucija da sankcionišu nasilje i spreče njegovo ponavljanje i eskalaciju.
Pitamo se zašto je i ovaj put reakcija države išla u smeru iseljavanja žene žrtve nasilja, dok su nasilnici imali mogućnost da ostanu u domaćinstvu?
Pored toga, i u ovom slučaju femicida gde je nasilje bilo prijavljivano pre ubistva deluje da je došlo do izostanka procene bezbednosnih rizika ili njenog neadekvatnog sprovođenja. Upravo ovo su razlozi zbog kojih se nasilje ponavlja i rezultira ovolikim brojem ubistava žena.
Čini se da, kad god država napravi korak napred ka ostvarivanju ženskih ljudskih prava, što je urađeno sa donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nakon toga slede dva koraka unazad u pogledu toga da li će i u kojoj meri žene uživati ta prava za koja su se izborile i koja im pripadaju. I pre pomenutog Zakona za situacije poput ove bilo je zakonskih mogućnosti izricanja mera zaštite po Porodičnom zakonu, poput mere iseljenja ili mere zabrane kontaktiranja. Zbog toga zahtevamo da institucije objave informaciju o tome da li su one donete i ako ne, zbog čega?
Politika o sprečavanju i zaštiti žena od nasilja mora da bude nedvosmislena i dosledna, a sve zakonske mogućnosti na raspolaganju moraju biti primenjivane. Pozivamo institucije na odgovornost! Ni jedna žena manje!
