Tokom nekih putovanja osetim toliko uzbuđenje, koje kao barut, lako i nekotrolisano eksplodira u blizini najmanje varnice.

Sva moja čula halapjivo proždiru novo okruženje, napeto iščekuju šta je iza krivine, iza brda, iznad potoka, iza ostrva, šta otkriva vrh. Tada sam najsebičniji, tada za mene niko i ništa ne postoji, samo ja i taj sledeći novi trenutak.

Jedino je dobrodošao onaj ko oseća istu vrstu opijenosti, ostali koji svojom ravnodušnošću gaze neizvesnost, najgori su neprijatelji.

Ništa ne sme da poremeti lovca dok vreba novi trenutak, možda su jedino gori lovci na inspiraciju, pisci, slikari, kompozitori.

Isijavanje, tako izgledaj taj hotel u podnožju Sorapisa, jednog od najsurovijih vrhova Dolomita. Mistično pust, hladan, dovoljno oronuo da ne izgleda da je iz ovog vremena. Uzbrdo, ka jezeru, u debelom hladu, teniski teren prekriven lišćem. Linije se jedva naziru, ali jasno zamišljam užitak igranja u ovom ambijentu.

Jezero zaraslo u lokvanj i trsku, po odrazu belih vrhova Falorie, plovi patka i sedam tek izleglih pačića.

Šunjam se okolo kao lisica, polako prilazim sve bliže i bliže zatvorenim kapcima prozora u prizemlju. Provirujem, u sobi totalni mrak. Slaba svetlost iz hola mami me da otškrinem vrata.

U njemu kao i meni spava neko ludilo, dovoljno bi bilo samo da otvorim vrata. Samo malo, samo da zavirim, da udahnem njegov mrak i zadržim ga u sebi 30 sekundi, sada, dok je tako napušten, netaknut sezonskim turistima, skijašima, lovcima, planinarima. Dok prebire po sećanju svoje najveće oluje, zaključava po sobama svoje najstrašnije priče.

Kad sam bio dete na kraju moje ulice jedno dvorište bilo je potpuno zaraslo u korov i nekakvo žbunasto drveće tako da je stalno bilo mračno. U jednom kraju dvorišta nalazila se drvena koliba, sablasno oronula, pocrnela on starosti i zapuštenosti. Nikad nikoga nismo videli u njoj, niti u tom dvorištu.

U ono vreme deca su imala puno vremena za dosadu, a ona je budila maštu koja je režirala najužasnije horore baš u ovoj kolibi. Nekima od nas dolazila je i u snove, terala nas u krevet kod mame i tate.

Godinama je bila predmet izazivanja hrabrosti među nama, dečacima u ulici, ali niko nije smeo da priđe, ni u sred najsvetlijih letnjih dana.

Onda je jednog dana Dejan Čukur, sin frizera Grbe, sa svojih 9 godina upalio fiću koji je ispred dvorišta bio parkiran sa menjačem u rikverc, pustio kvačilo i zakucao fiću u naše najstrašnije snove.

Snovi uvek prestaju naglo.