Planirali smo ovde da provedemo pet dana, ali čim sam prvog jutra izašao na terasu, znao sam da će to biti razočaravajuće malo. I ove godine smo podlegli pričama da je deci neophodno more. Tvrdim da more u sezoni, u sred usijanog leta, nije nikome neophodno, ali ne bih o tome sada.
Nešto posle 6 ujutru, dok sam na terasi uzimao svoju jutarnju dozu joge i razbijao “vozačke čvorove”, komšija na terasi pored je, takođe, nešto vežbao. Landscape koji puca ispred hotela deluje na mišiće kao inekcija adrenalina. Negde dok sam radio poslednji pozdrav Suncu, čak je i pušač sa druge strane ustao da zapali prvu pljugu. Kasnije smo ga sreli na preko 2000m, samog, sa cigarom.
Naš chalet, udaljen je neka 2km od centra Cortine d’Ampezzo. Okružen je sa svih strana vrhovima Dolomita koji su svaki na svoj način različiti. Na jedan se penješ gondolom, na drugi možeš dosta daleko da se probiješ autom, na treći ideš prelepom šumskom stazom, a potom, livadom i stenama kojima samo koze hodaju. U podnožju četvrtog vrha je nestvarno jezero i do njega je najteže doći, ali je nagrada najveća.
Have a nice walk, ride, climb…tako se ovde ljudi sa mapama u rukama i rančevima na leđima pozdravljaju nakon doručka. Svako jedva čeka novu avanturu. Svako bira po svojoj meri. Dok smo bili u Kortini, u toku je bio Lavaredo Ultra Trail. Tu se hoda i preko 100km u komadu. To je za one najambicioznije.
Neposredno pre našeg dolaska, svi smo gledali Giro d’Italia. Mnogi su krenuli njihovim stazama. A staza ima bukvalno svuda, na preko 3000m visine, dolinom planinskih reka, pored jezera, bicikliste srećete u najdubljim šumama. Za njih su prokopani tuneli, podignuti mostići. Apsolutno totalni dizajn nezaboravnog iskustva bilo da ste pešak, biciklista, motociklista.
Ja volim duge šetnje. Uživanje u lepoti tako najduže traje. Dok hodaš, misli prolaze kroz filter gde na kraju samo ostaju one o trenutku u kom se nalaziš jer posle nekoliko sati hodanja, taj trenutak i onaj sledeći su dve najvažnije stvari u tvom životu. Nijedna briga iz prošlosti ne dobija šansu, nijedna velika ambicija iz budućnosti, takođe, ne može da se meri sa ambicijom visokom par hiljada metara ispred tebe.
Ako si se ne daj bože izgubio, a postaje ti jasno da snaga mišića nije beskonačna, počinješ da čeprkaš po sećanju ne bi li izvukao nekakvu misao koja bi ti kupila malo vremena, ali svaka je klizava, izmakne već na prvoj krivini, gde već pomalo panično tragaš za bilo kakvim znakom civilizacije.
Srećom, u ovom delu sveta, konkretno Dolomita, čak i kad bi hteo, teško bi mogao predugo hodati, a da ne naletiš na neki rifugio, gde te čeka hladan Peroni i karbonara sa domaćom testeninom.
Ovo je posebno zgodno kada u avanturu krećeš sa decom. Moji mladunci imaju 9 i 11 godina i bez problema su izašli na preko 2500m visine i hodali po nekoliko kilometara u komadu najstrimijim kozjim putevima. Važno je samo da znaš kakvo te vreme očekuje bar naredna tri četiri sata i da u tom periodu nađeš sledeći rifugio.
Na kraju odmora, kada sam dečake pitao šta vam se od destinacija na kojima smo bili najviše dopada (Dolomiti, Venecija, Lošinj), Dolomiti su pobedili sa 10:0.
Možda je u pitanju nešto sasvim novo, možda turistička katastrofa Venecije u sezoni, možda hladna voda hrvatskog primorja, u svakom slučaju, sledeće godine ne silazimo ispod 1000m nadmorske visine. Ostaje samo da vidimo gde će to biti.
