Dečiji brak predstavlja praksu stupanja u brak u kome barem jedna osoba ne ispunjava zakonski minimum (punoletstvo) za stupanje u bračnu zajednicu. Svake godine 14 miliona devojčica stupi u brak pre navršene 18. godine, kaže Neposlušna.

Istraživanje UNICEFa ukazuje da je danas u svetu oko 400 miliona žena starosti između 20 i 50 godina stupilo u brak pre punoletstva a 23 miliona žena uzrasta 20-24 godine pre 15. godine života. U zemljama u razvoju će 1 od 3 devojčice biti udata pre 18.godine, a 1 od 9 pre 15.

Najveću stopu dečjih brakova imaju zemlje južne Azije i podsahraske Afrike – prosečan uzrast udaje devojčica u severozapadnoj Nigeriji je 11 godina a preko 65% žena u Bangladešu je stupilo u brak pre 18. godine, dok je 30% to učinilo pre 15. godine.

Prosečan uzrast u koji devojčice širom sveta stupaju u brak je 16,4 godine, što je vrlo blizu godina njihovih majki, koje su se u proseku udavale sa 16 godina. Ovo nas upućuje da su dečji brakovi posledica tradicije, te da se problem mora rešavati na nivou celih zajednica.

Devojčice čije su majke bile udate kao deca i prerano zatrudnele imaju veću šansu da završe u dečjem braku, kao i da se (u)daju za starije muškarce, kojima će biti druga ili treća supruga.

Pored devojčica, i dečaci završavaju u dečjim brakovima – UNICEF procenjuje da je oko 150 miliona muškaraca širom sveta bilo oženjeno pre 19. godine. Ipak, za razliku od devojčica, oni u brak najčešće stupaju sa vršnjakinjama a ne sa odraslim osobama.

Kako stoji Srbija?

Tačan broj dečjih brakova se ne zna ali se procenjuje da se godišnje sklopi barem 2.000. Iako se često smatra da su oni zastupljeni isključivo u Romskim zajednicama, u stvarnosti su zastupljeni u celoj zemlji, a posebno u ruralnim mestima u istočnoj Srbiji.

“Razlozi” dečijih brakova su manje više isti svuda. Na prvom mestu je to patrijarhalno verovanje koje ženu vidi kao predmet razmene, te rani brak kao sprečavanje predbračnog seksa koji će umanjiti njenu vrednost.

Pored tradicionalnih patrijarhalnih verovanja koja vide ženu kao predmet razmene, faktor koji doprinosi dečjim brakovima je i siromaštvo – devojčice se posmatraju kao ekonomski teret, a praksa “kupovine mlade” pozitivno utiče na porodične finansije.

Još jedan uzrok dečijih brakova su i ratovi i humanitarne krize – u ovakvim okolnostima, ponekad roditelji vide udaju svojih maloletnih ćerki kao način da im obezbede bezbedan život, jer su devojčice najčešće žrtve zločina u ratu poput silovanja ili prisilne prostitucije.

Posledice dečjih brakova po živote devojčica su katastrofalne – njihovo detinjstvo je prekinuto, one nemaju nikakva prava i zavise od svojih, često veoma starijih, muževa, a zbog ranog napuštanja škole nemaju šansu da se formalno zaposle i budu finansijski nezavisne.

Takođe ove devojčice češće trpe fizičko, seksualno, psihičko i ekonomsko nasilje za koje veruju da je opravdano, češće oboljevaju od seksualno prenosivih bolesti i/ili HIVa i češće kao jako mlade ostaju trudne te imaju veliku stopu mortaliteta i morbiditeta na porođaju.

Rano rađanje povećava šanse za fatalne kompikacije u toku trudnoće i porođaja koje su vodeći uzrok smrtnosti devojčica uzrasta 15-19 godina. One, zbog svojih godina, ne dobijaju adekvatan tretman i pristup zdravstvenim i porodiljskim uslugama, što bi sprečilo ove komplikacije.

Takođe se primenjuje i praksa “izgladnjivanji nevesti” kao jedan od vidova nasilja prema ženama, i to od strane cele suprugove porodice, te su ove devojčice često i neuhranjene i lošeg zdravlja.

Devojčice su i pravno nevidljive, što otežava sankcionsanje dečjih brakova, jer se brakovi i rođenja dece u njima ne prijavljuju, ili se u matičnim službama prijavljuju kao roditelji babe i dede.

Šta je rešenje?

Iskreno, ne znam. Zbog cele situacije oko pandemije, fondovi namenjeni sprečavanju dečjih brakova na globalnom nivou su drastično smanjeni ili ukinuti, što će dovesti do još 13 miliona dečijih brakova u narednih 10 godina, koji su mogli biti sprečeni.

Međutim, ono što je ranije davalo rezultat su programi osnaživanja devojčica kao i edukacija i ekonomsko osnaživanje zajednica. Jedan primer promene koja dolazi iz zajednice su devojčice u Daki koje se fudbalom bore protiv rane udaje. Kako? Jer ih fudbal čini manje “ženstvenim”.

Praksa izgladnjivanja nevesta: reč je o nasilju koje se vezuje za miraz i podrazumeva uskraćivanje hrane nevesti jer je procenjena kao bezvredna zbog “nedovoljnog” miraza. Često je u proširenim porodicama, i ako guglaš, naićićeš na rezultate za južnu i jugoistočnu Aziju, npr. Važno – ovo ne znači da se ne dešava i u našim krajevima, samo ga nismo prepoznali kao nasilje. Drugi problem je što ima zaista malo terenskog istraživanja na ovu temu, Afrika i Azija se vode kao zemlje u razvoju i imaju razvijene programe za sprečavanje dečjih brakova. Mi ne.