Da li su darovita deca sklonija tome da padnu u depresiju? Da li više naginju osećaju da su nesrećna? Da li pokušavaju samoubistvo? Šta bi moglo učiniti talentovano dete tako nesrećnim, nezadovoljnim i očajnim da ne želi više da živi?

Na neki način, darovita deca su izložena stresovima koji mogu učiniti da se javi veći rizik da budu nesrećni, nezadovoljni i depresivni. Na svu sreću, većina darovite dece su rezilijentna i sposobna da se uhvate ukoštac sa razočaranjima i da se nose sa izvorima stresa. Na žalost, neka od njih imaju periode kada su ozbiljno nesrećna ili depresivna. Ova su deca posebno frustrirana zbog svog idealizma i vizije o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju.

Postoje jasni koraci koje roditelji mogu preduzeti kako bi umanjili verovatnoću da deca postanu depresivna ili da bi bar umanjili njenu intenzivnost. Depresija se može preokrenuti u nešto pozitivno, i tada postaje gorivo za motivaciju osobe da započne neki smislen posao, ili čak da pojača moć uviđanja kako bi nepovoljne situacije bile uočene u svom pravom svetlu.

To će zavisiti od detetove sposobnosti da se nauči rezilijentnosti, da savlada perfekcionizam i usvoji veštinu vladanja stresom, o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima. Bez ovih veština suočavanja, darovita deca su sklonija anksioznosti i depresiji, koje mogu ozbiljno ometati svakodnevni život. Nezadovoljstvo i depresija nisu prijatne teme, ali je važno razumeti ih kako bi se darovitoj deci pružile dobre smernice.

Džejms Veb, Dženet Gor, Edvard Amend, Arlen DeVris
DAROVITO DETE – Biti roditelj darovitog deteta
Prevod Miona Majstorović
Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2020.
www.psihopolis.edu.rs

Koliko je depresija raširena?

Nekada smatrana retkom, dečija depresija je u današnje vreme uobičajena i postaje sve rasprostranjenija. Učestalost depresije se povećava u svakoj generaciji u proteklih sto godina – ne samo u SAD, nego i širom sveta.

Istraživanja velikih razmera pokazuju da čak 2,5% dece i 8,3% adolescenata u SAD pokazuju neki stupanj depresije. Neki eksperti procenjuju da se ozbiljna depresija javlja kod skoro svakog dvadesetog deteta i adolescenta u opštoj populaciji, te da se učestalost samoubistava stalno povećavala u poslednjih nekoliko decenija.

Od 1952. do 1992. godine, samoubistva među adolescentima i mladim ljudima su porasla za skoro 300%. Od 1980. do 1992. godine, stopa samoubistava među adolescentima od 15 do 19 godina starosti povećala se za 28%, dok su se samoubistva među decom između 10 i 14 godina starosti povećala za 120%.

Iako je Centar za prevenciju i kontrolu bolesti (The Center for Disease Control and Prevention) izvestio o blagom padu sveukupnog broja samoubistava od 1992. do 2000. godine, stopa je ostala relativno stabilna od 2000. do 2004. godine. U 2003. godini, učestalost samoubistava među decom starosne dobi između 15 i 24 godina bila je 12-14 njih na svakih 100.000.

U sažetom izveštaju Centra za prevenciju i kontrolu bolesti iz 2005. godine, ukazano je na to da je, u prethodnih 12 meseci, skoro 17% ispitanih srednjoškolaca ozbiljno razmišljalo o samoubistvu, 13% ih je napravilo plan kako će to izvesti i nešto malo više od 8% njih je uistinu pokušalo da se ubije bar jedanput. Ove cifre su zapanjujuće.

Naravno, depresija ne dovodi uvek do samoubistva. Čak i kada samoubistvo nije u pitanju, mi bismo radije da naša deca uopšte ne pate od depresije. U ovom poglavlju nudimo strategije i resurse kojima se podstiču pozitivni koraci ka prevenciji i ovladavanju depresijom da bi se deci pomoglo da budu srećna onoliko koliko realno mogu biti.

Depresija i samoubistvo kod darovite dece

Vlada kontroverzno mišljenje o tome da li darovita deca češće padaju u depresiju u odnosu na ostalu decu. Neki stručnjaci kažu da su darovita deca sklonija ozbiljnim depresijama i samoubistvima zbog svoje intenzivnosti, osećaja otuđenosti i perfekcionizma.

Drugi eksperti kažu da ne postoji dovoljno naučnih dokaza koji pokazuju da su darovita deca sklonija ovim problemima nego druga deca njihovog uzrasta.

Iako studije pokazuju kako darovita deca generalno nisu ništa sklonija od drugih da izvrše samoubistvo, drugi stručnjaci su zaključili kako izuzetno darovita deca mogu biti pod većim rizikom.

Ova suprotstavljena mišljenja nisu toliko kontradiktorna koliko se čine na početku. Studije koje su pokazale istu ili nižu stopu pojave depresije ili samoubistava među darovitim učenicima obično su odabirale svoje darovite ispitanike iz akademskih programa, specijalno namenjenih darovitoj deci.

Zbog toga što su ovi daroviti učenici u specijalnim školama ili programima, izvesnije je da su njihove potrebe vezane za školu ispunjene, što je faktor koji je povezan sa pozitivnim prilagođavanjem (školskog programa detetu).

Nasuprot tome, autori istraživanja, koji nailaze na češću pojavu problema kod darovite dece uključujući tu i depresiju, obično preuzimaju podatke iz kliničkog okruženja (iz bolnica i klinika za mentalno zdravlje), gde je izvesnije da će se pojaviti problemi zbog same prirode klijenata koji se obraćaju za pomoć.

Čije je gledište ispravno? Odgovor je, verovatno, negde između. Ipak, čak i ako darovita deca pate od depresije jednako često kao deca iz opšte populacije, i dalje se radi o izuzetnom problemu. Oko 10% darovitih adolescenata dožive klinički značajne nivoe depresije.

Izgleda da se veoma uspešnim ljudima (engl. high achievers), koji nisu obavezno daroviti, češće dešavaju depresija i suicidne misli. Veb-sajt Ko je ko među američkim srednjoškolcima? (Who ‘s Who Among High School Students ?) svake godine anketira veoma uspešne ljude i redovno im postavlja pitanja o samoubistvu (sajt ne postoji od 2007. godine, ali je postojao u vreme kada je ova knjiga pisana; izvor – Wikipedia).

Poslednjih pet godišnjih izveštaja navode da je četiri odsto ovih visoko uspešnih studenata pokušalo samoubistvo, 25% ih je razmišljalo o samoubistvu, 19% njih je poznavalo nekoga ko je izvršio samoubistvo, a 43% ih je poznavalo nekoga svojih godina, ko je pokušao samoubistvo. Ovaj isti izveštaj je pokazao kako su ova deca retko podelila razmišljanja o samoubistvu sa svojim roditeljima.

Iako je neprecizan procenat darovite dece koja su depresivna ili su pokušala samoubistvo, važno je da se ispita koja darovita deca doživljavaju depresiju, koji faktori na to utiču i šta možemo učiniti da im pomognemo.

Kod koje darovite dece je veći rizik?

Poznato je nekoliko značajnih faktora rizika od depresije i samoubistva, bilo da se radi o darovitom detetu ili ne. Oni uključuju perfekcionizam, korišćenje droga i alkohola, gubitak porodice, člana porodice ili prijatelja koji je izvršio samoubistvo, homoseksualnost, medijsko isticanje samoubistva, impulsivnost i agresivnost, te direktni pristup sredstvima opasnim po život.

Uz to, mnoga darovita deca imaju karakteristike koje su, izgleda, povezane sa adolescentskom depresijom. Obrasci perfekcionizma, neobična osetljivost, ekstremna introvertnost, prevelika posvećenost, te osećaj usamljenosti i otuđenosti su uobičajena iskustva mnoge darovite dece. Sva ova osećanja i ponašanja su povezana sa depresijom kod dece i adolescenata, a posledično i sa razmišljanjem o samoubistvu.

Zbog ovih karakteristika, kod neke darovite dece se zaista čini da je veći rizik od ozbiljne depresije ili samoubistva nego kod drugih. Pokušaji samoubistva se češće događaju među mladima koji su posebno kreativni, neobično osetljivi i koji pohađaju veoma selektivne i takmičarski nastrojene škole.

Veća stopa samoubistava se pojavila kod umetnika i pisaca, kao i kod poznatih kreativnih i naučničkih tipova ljudi u odraslom dobu.

Uticaj sredine, kao što je loše adaptiran školski program, takođe igra veliku ulogu. Na primer, darovita deca mogu da dožive blagu ili umerenu depresiju ukoliko su nesnađena u obrazovnom sistemu koji ne odgovara njihovim potrebama. Nivo prilagođenosti školskog programa je jedan od najznačajnijih faktora uticaja na sveukupnu prilagođenost darovitog deteta.

Ovo je razumljivo kada se shvati da mnoga darovita deca već znaju između 60% i 75% gradiva koje će biti obrađeno te školske godine i da to, naravno, utiče na detetovo raspoloženje. Pošto detetova dosada i nestrpljenje rastu, ono mora da smisli kreativne – ali i dalje socijalno prihvatljive – načine da istraje i izvuče maksimum iz situacije koju bi većina odraslih smatrala nesnosnom.

Odrasli koji pohađaju konferencijske radionice, gde su već upoznati sa materijalom, obično će demonstrativno napustiti radionicu i izabrati neku drugu. Deci u školi nije dopušteno da to urade iako bi to želela. Ova deca su u situaciji koja promoviše depresiju slabe intenzivnosti, a proizilazi iz onoga što se naziva „naučena bespomoćnost,” gde se osećaju zarobljeno, ali veruju da ne postoji ništa što mogu učiniti da bi se promenila situaciju.

Iako su darovita deca bistra i imaju potencijal da se u većini slučajeva izbore za sebe i da pronađu sopstvenu intelektualnu stimulaciju, to su ipak samo deca. Roditelji ili druge odrasle osobe će morati da nadgledaju nivo detetovog rada kako bi primetili neadekvatnost obrazovnog programa, ili druge faktore koji mogu dovesti do depresije.Oni bi mogli pomoći detetu da reši ove probleme.

Kritika i depresija

Odrasli su, uključujući tu i nastavno osoblje, ponekad neosetljivi na osećanja i emocije darovitog deteta i preterano su kritični. S njihove tačke gledišta, sva deca treba da nauče da završe svoje zadatke – ma koliko obični oni bili – i da urade što im se kaže. Uostalom, bistro dete sigurno može pronaći načina da se zabavi kada mu je dosadno. Čak i darovita deca treba da nauče da se povinuju autoritetu.

Kritika često ima snažan uticaj na darovitu decu i neke vrste kritike uključuju naučenu bespomoćnost, posebno kod devojčica, koje dobijaju drugačiju vrstu kritika nego dečaci.

Kada devojčica zapinje u učenju, odrasli obično kažu: „Matematika definitivno nije za tebe,” podrazumevajući da je devojčica nekako genetski manjkava, i da ona to ne može lako da promeni. Kada dečak ima loše rezultate, odrasli su skloniji da ga kritikuju zbog nedostatka truda ili zbog nedostatka pažnje, što indirektno znači da je ta situacija privremena i da on ima kapacitet da nešto uradi mnogo bolje.

Mnogo je verovatnije da će se pojaviti osećaj bespomoćnosti kada kritika podrazumeva da je neko nesposoban da popravi situaciju, pa onda i do depresije lakše dolazi.

Roditelji i nastavnici takođe mogu da skrenu u obrasce kritikovanja ponašanja koje je fundamentalni deo bića darovitog deteta.

Na primer, mogu izgrditi ili ukoriti dete zato što je previše osetljivo, previše intenzivno, previše ozbiljno ili zato što postavlja previše pitanja. Reč koja preuveličava, „previše”, ističe ovakvo ponašanje na negativan način – naglašava oblike ponašanja koji su jednostavno fundamentalne karakteristike većine darovite dece – i tako obezvređuje dete.

Reč koja umanjuje, „samo”, takođe ima negativan efekat. „Ne razumeš ti; ti si samo dete.” Ili „To je samo ples; zašto je toliko strašno ako te niko nije pozvao da ideš?” Oba načina čine da darovito dete oseti kako nije dovoljno prihvatljivo takvo kakvo jeste. Kada se osećaju bespomoćnima da promene situaciju ili svoja osećanja, neka od ove osetljive dece se povuku u depresiju.

Neka pametna deca su preterano kritična prema sebi kada se suoče sa problemima ili situacijama za koje veruju da ih ne mogu promeniti, i frustrirana su zbog svoje nesposobnosti da reše situaciju.

Tri faktora se kriju iza ove frustriranosti, koja može voditi u depresiju. Prvo, biti pametan ne znači obavezno da uvek možete rešiti sopstvene probleme, pogotovo ako ste mladi i neiskusni. Uvek je lakše videti rešenja za probleme drugih ljudi, pa to isto važi i za darovitu decu.

Drugo, mnoga mala darovita deca još nisu razvila svoju „emotivnu inteligenciju”, njihova spremnost da potraže pomoć može biti sprečena i njihovim mislima kako „bi trebalo” da budu u stanju da savladaju svoje probleme, ali i njihovim osećanjem stida zato što su nesposobni da to urade.

Osim toga, tu je i ono „Svi kažu da sam pametan.” Treće, potrebna im je praksa u razvijanju veština rezilijentnosti, kao što su upornost, tolerancija na frustraciju i odgovarajuća evaluacija samog sebe, što je navedeno u prethodnim poglavljima.

Simptomi depresije

Mnogi ljudi se iznenade kada saznaju da mala deca mogu biti depresivna. Gajimo sliku detinjstva kao srećnog životnog doba, kada trenuci tuge kratko traju i kada su deca vesela i otporna.

Ipak, deca koja su tek prohodala, pa čak i bebe, mogu postati depresivni i njihova depresija može ometati normalan rast i razvoj. Na depresiju tinejdžera odrasli samo slegnu ramenima jer je vide kao normalnu u procesu razvoja, kao jednu od njegovih faza.

Istina je da identifikovanje prave depresije kod dece i tinejdžera može biti teško zato što je teško detektovati rane simptome i zato što se oni često pripisuju drugim uzrocima kao što je „loš uticaj” vršnjaka, nedostatak sna ili loše navike u ishrani.

Depresija je više od običnog nezadovoljstva, stanja kada dete nije srećno, tuge pa čak i privremene duboke žalosti, koju svi doživljavamo pri gubicima. Ukoliko se njome ne pozabavimo, depresija ima tendenciju da se ponovo vrati sa uvećanom ozbiljnošću i učestalošću.

Klinička depresija se definiše kao stanje raspoloženja koje traje bar dve nedelje, tokom kojih osoba – dete ili odrasla osoba – pokazuje sveopšti gubitak interesovanja ili zadovoljstva.

Osobe koje su depresivne povlače se u sebe, sužavaju svoja interesovanja i obično imaju malo energije. Mogu iskusiti promene u apetitu ili navikama spavanja i mogu imati poteškoća sa razmišljanjem i koncentracijom.

Neki simptomi depresije su identični kod dece i odraslih, ali se neki razlikuju. Depresivne odrasle osobe obično imaju intenzivno osećanje niskog samopoštovanja, tuge, plačljivosti, beznadežnosti, samooptuživanja, bespomoćnosti i opšte potištenosti. Mogu provoditi više vremena u spavanju ili se osećaju imobilisani tugom.

Nasuprot njima, deca i adolescenti koji su depresivni skloniji su da pokažu više razdražljivo nego tužno raspoloženje. Oni mogu ispoljavati depresiju na ljutit način, kroz ispade besa ili loše rezultate u školi. Neki mogu ispoljiti dosadu, nemir, žaliti se na razne boljke ili usvojiti naviku dnevnog sanjarenja.

Depresivni dečaci su posebno skloni antisocijalnim, negativnim oblicima ponašanja poput agresije, grubosti, nemira, zlovolje, raznih školskih problema ili konzumiranja droga ili alkohola. Obično ih direktor škole uoči pre nego što ih pošalju kod pedagoga ili psihologa.

Depresivne devojčice, sa druge strane, mogu postati mirne i povučene i prestati aktivno da učestvuju na časovima.

Nažalost, pošto su mirne i pošto se popustljivost kod devojčica ohrabruje u našem društvu, pravi razlozi njihovog ćutanja se ne uvide i gubimo ih iz vida osim ako nisu podstaknute da pričaju o tome u porodici.

Kakvo god da je ponašanje na površini, najdepresivniji pojedinci osećaje povređenosti i ljutnje zadržavaju u sebi, ali osećaju i beznadežnost da bilo šta učine po tom pitanju. Iako su nesrećni u vezi sa svojom trenutnom životnom situacijom, osećaju se nemoćnima da učine neophodne promene.

Obično se fokusiraju na same sebe. Njihov unutrašnji govor naglašava misli o beznadežnosti i oni se čine nesposobnim da prikupe dovoljno energije kako bi ipak pokušali neko korisno rešenje problema. Ljudi koji su ovako ozbiljno depresivni opisuju svoja osećanja kao nejasna, neuhvatljiva, rasuta, bezvremena, kao da je depresija bila sa njima oduvek i da će ostati tu zauvek.

Neki deprimirani adolescenti se osećaju tako razočarano u sebe i svet da će se seći po rukama i nogama kako bi se kaznili, ili zato što je bol jedina stvar koja ih podseća da su još živi; inače se osećaju mrtvima. Drugi traže adrenalinske udare u izazovnim avanturama ili pokušavaju beg u droge ili alkohol. Nekolicina odluči i da prekrati svoj bol samoubistvom.

Može biti veoma teško pobediti depresiju i mnogo je bolje da se preduzmu preventivni koraci protiv pojavljivanja depresije. Postoji dovoljno činjenica koje podržavaju ideju da deca mogu da nauče da spreče, minimalizuju ili savladaju depresiju i žive optimističniji život.

Sprečavanje depresije

Ravnoteža je neophodna. Nemojte samo gnjaviti dete zahtevima za uspehom; umesto toga, pružite mu mogućnosti da savlada zadatke koji postepeno postaju sve teži i teži. Što se dete oseća uspešnijim i kompetentnijim, manje je sklono da se oseća pasivnim, bespomoćnim i pesimističnim kada se suočava sa poteškoćama.

Kao što je autor Ričard Pol Evans (Richard Paul Evans) rekao na Konvenciji Nacionalne asocijacije za darovitu decu Amerike: „Mi ne uspevamo uprkos svojim izazovima i poteškoćama, nego upravo uspevamo zahvaljujući njima.”

Obezbeđivanje iskustava u savladavanju veština od ranog uzrasta, čak i u predškolskom, može pomoći da se spreči naučena bespomoćnost i promoviše optimizam. Optimizam je važan faktor u tome kako ljudi reaguju na nevolje i poteškoće.

Vezivati pertlu ili zakopčati košulju zahteva vreme i napor, a savladavanje veština donosi samouverenost. Napreci u tehnologiji, kao što su Velcro® kaiševi na lepljenje ili cipele koje se samo nazuju čine život jednostavnijim, ali, takođe, umanjuju mogućnosti za izazove.

Kalkulatori i programi koji proveravaju pravopis umanjili su potrebu za učenjem matematičkih veština, računanja, pravopisa ili gramatičkih pravila.

Roditelji se moraju potruditi da deci obezbede situacije koje će im omogućiti da uče kako da ustraju i savladaju izazove svoga uzrasta, a razvijaju rezilijentnost i optimizam. Uspeh podstiče pozitivan stav i optimizam prema svakom novom zadatku. Deca moraju da iskuse uspehe koji proizilaze iz napora i nauče se navici istrajavanja pred mnogim novim izazovima.

Genetika i okruženje

Sve je više čvrstih dokaza da postoji genetska predispozicija za optimizam ili pesimizam, pa čak i za depresiju.

S druge strane, u isto vreme i dalje postoje čvrsti dokazi da se depresija može izazvati načinom na koji si naučio da reaguješ na ono šta se dešava u tvom životu – značajni gubici, velike traume, osećaj bespomoćnosti, nisko vrednovanje sebe uzrokovano preteranom kritikom ili odbacivanjem, itd.

Većina slučajeva depresije su verovatno kombinacija obeju stvari – genetske predispozicije u kombinaciji sa spoljnjim stresovima.

Povećan broj slučajeva depresije među decom u poslednjih nekoliko generacija, čini se, ima veze sa događajima u društvu i u porodici.

Godinama nam je poznato da fizičko i seksualno zlostavljanje dece njih čini mnogo sklonijim depresiji, kao što to čini i smrt majke.

Slično tome, deca iz porodica sa podugačkom istorijom sukoba – u kojoj su se roditelji tukli, rastavljali ili razvodili – imaju veći rizik od depresije. Takođe, postoje i drugi faktori. U našem svetu, koji je mobilan, porodice se češće sele.

Kao rezultat toga, šira porodica – babe i dede, tetke, ujaci, rođaci – više su stranci nego sistem podrške.

Deca tada imaju manje porodičnih uzora u vezi sa pitanjima kako se ljudi nose sa poteškoćama u životu. Razvodi ostavljaju sve više i više slomljenih porodica. Čak i u očuvanim porodicama, oba roditelja često rade van kuće i ostavljaju dete u dnevnom boravku, pa se manje vremena provodi kod kuće.

Moderni život mnogim porodicama ostavlja malo vremena da neguju odnose sa prijateljima i komšijama, što dovodi do osećaja pripadanja. U današnje vreme, imati poverenje jednog komšije retka je pojava.

Povećana otuđenost ili osećanje da si sam na svetu može da dovede do depresije. Čini se da anonimnost, konzumerizam i mobilnost američke kulture umanjuje kod ljudi osećaj o sopstvenoj vrednosti, te doprinosi osećanjima otuđenja i depresije.

Dobronamerne metode u roditeljstvu i obrazovanju su takođe doprinele problemu. U pokušaju da podignu detetov osećaj sopstvene vrednosti (samovrednovanje), odrasli gomilaju pohvale deci za sva njihova postignuća – bila ona značajna ili ne – na neiskren, pogrešan, a ponekad čak i nepošten način.

Kao rezultat toga, ove odrasle osobe nenamerno lišavaju decu mogućnosti da dožive uspeh u zadacima koji su stvarno izazovni. Deca uče da stalno očekuju pohvale i nauče da komentari drugih nisu uvek sasvim ispravni. Ova deca propuste da se nauče rezilijentnosti kada se suočavaju sa izazovom.

Dobronamerna evaluacija i takmičenje gurnuti su u stranu, a vredno podsticanje odgovarajućih napora je minimalno jer se gubi u svim tim lažnim ili preteranim pohvalama.

Kako psiholog Martin Seligman kaže: „Isticanjem kako se dete oseća (npr. po pitanju samovrednovanja) umesto onoga šta ono radi – ovladavanje veštinama, upornost, savladavanje frustracije i dosade i suočavanje sa izazovom – roditelji i nastavnici/učitelji čine decu ranjivijom i sklonijom depresiji.”

Drugi uzroci depresije

Pored čisto genetski zasnovane depresije, što je poprilično retko, darovita deca su sklona da dožive depresiju koja potiče od jednog ili više od ova četiri stanja: (1) gubitak i duboka žalost, (2) isfrustrirani idealizam, (3) otuđenje od drugih ljudi, ili (4) osećaj egzistencijalne usamljenosti. Svi ovi aspekti mogu biti prisutni kod jednog deteta. Iako ovo mogu biti elementi depresije bilo kog deteta, verovatniji su – i često intenzivniji – kod darovite dece.

Gubitak i duboka žalost. Svi mi s vremena na vreme doživljavamo tugu, žalost i povremenu osećanje nesreće. Osećamo se depresivno zato što nešto ili neko koga cenimo nije više sa nama. Obuzima nas osećaj praznine i tuge.

Kao što Džudit Vjorst naglašava u svojoj knjizi Neophodni gubici (Judith Viorst, Necessary Losses), gubitak je glavna tema u životu, ali ipak važno je znati „pogledati u gubitak i videti kako su naši gubici neraskidivo vezani za naš rast.”

Gubitak se pojavljuje u svačijem životu, ali darovita deca i odrasli obično na njih reaguju sa snažnim emocijama, bilo da je gubitak zbog smrti, razvoda, izgubljenog prijateljstva ili prekinute romantične veze. Njihovo pasionirano investiranje u druge čini darovite pojedince osetljivim na jači osećaj gubitka i žalost koja sledi.

Ali, zrelost i rast proizilaze iz naših gubitaka; mi rastemo tako što idemo dalje i puštamo druge da odu. Važno je kako učimo da se nosimo sa gubitkom, kao i kako se nosimo sa tugom, žalošću i besom koji prate taj gubitak.

Idealizam, perfekcionizam i razočaranje. Darovita deca su često razočarana u sebe ako ne uspeju da žive po samonametnutim (i nerealno visokim) standardima postignuća, moralnosti ili drugih vrednosti. Ovo ih ponekad može odvesti u depresiju.

Kao što je rekao jedan daroviti tinejdžer: „Kada dobijem nešto što je manje od savršenog, kao da je smak sveta. Niko nije kao ja. Oni drugi mogu da rade bilo šta i da budu srećni.”

Jedan drugi daroviti adolescent je to ovako opisao: „Ja previše brinem. Brinem se o tome kako ‘gubim svoje talente’. Brinem se da ne postanem prosečan. Brinem se o svom ‘izgubljenom detinjstvu’ i mogućnostima koje sam propustio… Brinem se da ću ‘pregoreti’ ili se previše specijalizovati. Brinem se o tome koliko ću biti uspešan u karijeri i da li će me kolege prihvatiti (i da li oni to sada čine).”

Darovita deca imaju velike ideale; kada se kombinuju sa njihovom revnošću i intenzivnošću, ovi ideali mogu lako da se pretvore u perfekcionizam. Kao što je pomenuto u prethodnom poglavlju, neka darovita deca počnu da veruju kako je biti savršen jedini mogući prihvatljivi nivo uspešnosti i postavljaju sebi nemoguće ciljeve.

Čak i kada napreduju prema cilju, oni se fokusiraju na to koliko još daleko treba da idu. Njihov perfekcionizam često vodi socijalnim i emotivnim poteškoćama, a to je, takođe, komponenta kliničke depresije.

Idealizam kombinovan sa nejednakim ili asinhronim razvojem može da rezultira neispunjenim očekivanjima, koja vode cinizmu i depresiji.

Darovita deca mogu poželeti ili očekivati da budu podjednako vešta u svim oblastima, a onda su razočarana kada to nije slučaj. Kada je jaz u sposobnostima toliko velik da se smatra kako dete ima poteškoća u učenju, verovatnoća intenzivnog osećaja razočaranja u sebe je još veća.

Darovito dete sa specifičnim poteškoćama u učenju gotovo je uvek generalno razočarano u sebe i često će patiti od niskog osećaja samopoštovanja, i od depresije.

Otuđenje od drugih. Mnoga darovita deca naginju ka socijalnoj introvertnosti. Oni koji su visoko nadareni traže dodatno vreme kako bi uživali u svojim pasijama, i često preferiraju aktivnosti koje mogu da rade sami ili samo sa jednim prijateljem, kao što su čitanje, šah, lego kocke, ili slušanje muzike. Vreme kada su sami pomaže im da razviju svoje talente (karakteristika talentovanih pojedinaca, koji, kao odrasle osobe, kasnije postanu poznati), ali i umanjuje verovatnoću da će se okružiti vršnjacima.41

Sa svojim intelektom, osetljivošću i intenzivnošću, darovita deca često se osećaju različitim i veoma rano u životu. Ponekad se osećaju usamljeno u svetu za koji im se čini da ima površna mišljenja i vrednosti. U zabavištu i u prvim razredima osnovne škole, često ih frustriraju jednostavna interesovanja i sporiji tempo učenja njihovih vršnjaka.

Jedan četrnaestogodišnjak je to opisao na ovaj način: „Nekako sam se uvek osećao drugačijim – izgubljeno ili kao ‘pogrešno rođen’. Sećam se da sam bio zbunjen i blago razočaran prvog dana škole zato što je izgledalo tako banalno.

Pitao sam se o sposobnosti i kvalifikacijama svog učitelja.” Dok odrastaju, ova deca postaju bolno svesna tako očiglednog isticanja osrednjosti u društvu. Kao mladi ljudi, često smatraju da su njihove vrednosti i interesovanja veoma različiti od vrednosti i interesovanja drugih.

Ova osećanja gotovo uvek predstavljaju problem za darovitu decu u nekom trenutku, posebno za one koji su visoko daroviti, ili za one koji su ekstrovertni.

Nekoj deci nije lako da pronađu vršnjake koji dele ista interesovanja i koji misle jednako brzo ili jednako duboko kao oni. Iako postoji velika raznolikost među decom u većini škola, darovito dete može osetiti da ga ne cene, da ne pripada i da je izopšteno, a posebno ako ga zadirkuju ili maltretiraju.

Povlačenje u svoj svet ili u usamljeničke aktivnosti je privremeno, mada usamljeničko sklonište.

Naravno, bilo koje dete se može osetiti usamljenim ako se ne oseća poštovanim, cenjenim ili podržanim kod kuće ili u školi. Neke porodice ili škole upadnu u obrasce ponašanja koji su jednostavno previše teški za darovitu decu, pa to može čak biti i štetno za njih – tu je kritika česta i odrasli vrše preteran pritisak na njih da budu uspešna. Dete u takvom okruženju može pretpostaviti da će ga drugi prihvatiti samo ako je uspešno, ali ne i kao osobu.

Kada ne osećaju da ih vrednuju kao osobe, deca mogu krenuti različitim putevima u pokušajima da se suoče sa osećanjem otuđenosti i depresije. Mnogi se povuku u fantaziranje i dnevno sanjarenje, što im se može više svideti od realnog sveta koji ih okružuje. Drugi smatraju da im zabrinutost i tuga toliko često napadaju misli da se oni sami (ili odrasli koji ih okružuju) pitaju imaju li nekakav poremećaj pažnje.

Darovita deca mogu izgraditi fasadu kojom maskiraju svoju depresiju i otkrivaju samo površinski deo sebe, za koji misle da će ga drugi prihvatiti, kao što je njihova fizička privlačnost, talenat za sport ili sposobnost da pričaju viceve. Ipak, odnosi koji se grade na površnosti retko su ispunjavajući ili dugoročni.

Neki daroviti mladi su postali preterano zavisni – skoro ovisnici – od priznanja koja su izvan njih, kao što su počasti i nagrade. Ukoliko izgube to priznanje – a svima se to desi u nekom trenutku – počinju da sumnjaju u sebe ili padnu u ozbiljnu depresiju.

Drugi mogu pokušati da „tretiraju” svoju izolaciju i depresiju kroz različite vrste aktivnosti koje dižu adrenalin, ili čak pomoću alkohola ili droga, pri tom često verujući da su „dovoljno inteligentni da izađu na kraj” sa tim supstancama. Iako sve ove strategije mogu obezbediti privremeno ublažavanje bola, one retko kada kreiraju nekakav dugoročno pozitivan efekat.

Egzistencijalne brige. Idealizam i usamljenost darovitog deteta mogu voditi u četvrtu vrstu depresije, u „egzistencijalnu depresiju”, koja se najčešće javlja kod dece i odraslih koji su veoma pametni.

Ova vrsta depresije nije jednokratni događaj, ona ne nestaje nakon što ju je osoba iskusila. Kada su egzistencijalne brige već doprle do svesti, njima se mora stalno baviti; ne možeš se vratiti u vreme kada ove brige nisu postojale. Kao što kaže jedna izreka, ne možeš da vratiš kolač u brašno. Ova deca moraju naknadno naučiti da izađu na kraj sa ovim problemima.

Egzistencijalni problemi se odnose na velike, humanitarne probleme u svetu – rat, siromaštvo, glad, globalno zagrevanje, nepoštenje i okrutnost. Darovita deca, čak i kada su jako mala, često i strastveno brinu zbog ovih problema. Zašto takvi problemi postoje? Sigurno ima načina da ih rešimo.

Kada pitaju darovito malo dete da kaže svoje „tri želje”, obično će bar jedna od njih biti da se reši jedan od ovih problema. Ova deca tada shvate da se čini kako relativno mali broj odraslih brine iste brige i osećaju se nemoćnima da bilo šta promene ne bi li spasli svet.

Sa detetove tačke gledišta, čini se da ljudi oko njega – ne samo njegovi vršnjaci, nego i nastavnici/učitelji, roditelji, političari i oni koji su na vlasti – samo površno misle o ovim problemima.

Darovito dete ima viziju kako bi svet trebalo da izgleda i poprilično je tužno što tako malo ljudi deli njegov idealizam ili viziju, čak i kada se rešenja za neke od svetskih problema čine tako lakim i očiglednim.

Odrasli, na primer, daju donacije za više ciljeve i ponose se svojim delima, dok darovita deca mogu pomisliti: „Da, vi dajete novac, ali šta vi činite po pitanju problema?” Sa detetove tačke gledišta, oni koji su odgovorni izgledaju spori, iracionalni, licemerni ili ispadaju istinske neznalice. Izgleda kao da je svet u rukama odraslih koji su jedva sposobni da upravljaju njime.

Kako postaju sve svesnija licemerja, nedoslednosti, neznanja ili nedostatka svesti u svojoj okolini, darovita deca počinju da se pitaju da li su ljudske vrednosti samo situacione ili proizvoljne.

Usamljeni i neshvaćeni po pitanju ovih briga, mogu se pitati da li njihov život ima ikakvog fundamentalnog smisla. „Kako ja mogu – kao dete – učiniti stvari drugačijim u ovako ludom svetu?” ili „Da li moj život ima ikakvog smisla?”

Ova briga oko osnovnih problema ljudske egzistencije – slobode, usamljenosti, smrti i besmisla – može lako navesti darovito dete da se zapita je li život uopšte vredan življenja u svetu u kom je ono tako izrazito različito.

Darovito dete se može osetiti ophrvano pomišlju, zbog svojih sposobnosti i talenata, da je ono lično odgovorno da poboljša čovečanstvo – zadatak koji je svakako pretežak.

Kada preterano osećanje lične odgovornosti prema ljudskoj vrsti ispliva na površinu, tada se tuga, ljutnja, bespomoćnost i depresija neizostavno pojavljuju.

Kako bi ova deca izdržala i postala zadovoljna svojim životom, biće im neophodno pomoći da: (1) osete da neko drugi istinski razume njihova osećanja, (2) osete kako i drugi dele njihove ideale i da nisu sami, i da (3) udruže napore sa drugim idealistima tako da to može delovati na svet. Tek tada će ova deca naći smisao u životu i u udruživanju sa drugima, te će poverovati da pripadaju ovom svetu. Porodica, prijatelji i mentori mogu biti važni vodiči, koji im pomažu da otkriju načine da pronađu smisao svog života i razviju realan zadovoljavajući životni plan.

Mnogi su roditelji primetili da njihova deca pronalaze podršku i manje su obeshrabrena kada su uključena u volonterski rad u organizacijama koje teže da poboljšaju uslove u društvu. Kako su većina ljudi uključenih u socijalne delatnosti idealisti, izvesnije je da će se darovito dete osetiti povezanijim sa drugima i da će, budući da pomaže drugima, takođe osetiti i da njegov život ima smisla.

Kada odvaja vreme da se bavi ciljevima za poboljšanje društva, dete pojačava lični osećaj kontrole i usmerava se u pozitivnom pravcu sa specifičnim poslom koji treba obaviti. Volonterski rad može biti služenje hrane u narodnoj kuhinji ili čitanje starijim pacijentima u domu za starije osobe.

Vrsta usluge je manje bitna od činjenice da je dete sa drugima kojima je stalo i koji su uključeni u slične aktivnosti.

Mnogi odrasli, koji prolaze kroz krizu srednjih godina, takođe brinu egzistencijalne brige, i postavljaju pitanja kao što je: „Jel’ ovo sve što imamo od života? Šta je smisao mog života?” Sigurno je odraslima teško da se pozabave ovim brigama. Razmislite kako takva pitanja mogu da dovedu do ozbiljne depresije kada se nađu u mozgu dvanaestogodišnjeg darovitog deteta, koje svakodnevno nazivaju „frik” ili „budala”.

Pomaganje detetu koje je depresivno

Na svu sreću, porodice mogu učiniti mnogo toga kako bi povećale rezilijentnost i umanjile verovatnoću ozbiljne depresije. Depresija se može izlečiti i promeniti. Nudimo osam osnovnih principa za roditelje i nastavno osoblje, kojima se mogu rukovoditi.

Obratite pažnju koliko dugo je dete depresivno. Veoma često, depresivne epizode traju samo po nekoliko sati ili maksimalno dan-dva. Ako depresija traje duže od nekoliko dana i čini se da se vraća, roditelji treba da potraže profesionalnu pomoć. Nemojte odbaciti depresiju samo kao nekakvu „fazu” u razvoju deteta.

Slušajte dete. Ovo je izuzetno važno. Roditelji i nastavnici/učitelji koji ne saslušaju dete šalju poruku da ono nije vredno slušanja. Detetu koje je depresivno ne treba još jedan udarac u njegov osećaj o sopstvenoj vrednosti. Ono se već veoma strogo odnosi prema sebi. Može biti teško da vam se depresivno dete otvori.

Verovatno će biti potrebno da pružite dodatnu podršku i pokažete kako želite da mu pomognete da učini svoj život onoliko ugodnim koliko može umesto da provodi dane u svom bednom raspoloženju.

Prihvatite detetove brige. Pokušajte da shvatite kako depresija i ljutnja, koja je u pozadini, izgledaju sa detetove tačke gledišta. Ponekad gubitak realnih stvari (gubitak poznatog školskog okruženja zato što se porodica preselila ili gubitak voljenog ljubimca) izaziva žalost i depresiju.

U drugim situacijama se radi o nečemu neuhvatljivom, kao što je gubitak prijateljstva, gubitak poverenja u drugu osobu, gubitak vere u sebe ili gubitak izvesne zaštitničke bezazlenosti. Gubitak uvek istakne nepostojanost života kakav nam je znan, te donosi krizu i stres. S druge strane, gubici su neophodni za razvoj i promenu.

Pazite da ne ignorišete ili umanjujete intenzivnost detetovih osećanja. Nemojte reći: „Ne bi trebalo tako da se osećaš,” i izbegavajte da kažete kako ono nema nijedan razlog da bude zabrinuto ili depresivno. Učiniti tako nešto ukazuje na nedostatak poštovanja ne samo njegovih osećanja, nego i deteta kao osobe.

Zapamtite, detetova osećanja su stvarna i veoma bolna za njega. Reći detetu da su mu osećanja pogrešna samo će pojačati njegovo gađenje prema sebi.

Ako se usprotivite detetu govoreći mu kako je predivno, dete može da pruži razloge zašto ono to nije. Ukoliko istaknete da ima mnogo prijatelja, brojna postignuća i druge pozitivne atribute, ono će misliti o vašim komentarima kao nebitnim. Pozivati depresivno dete na razum obično nije efikasno.

Neki roditelji koriste ovaj pristup zato što se čini efikasnim – to jest, dete prestane da govori o svojim negativnim osećanjima. Komentari roditelja mogu učvrstiti detetov osećaj otuđenosti potvrđujući njegovo mišljenje da „niko, čak ni moji roditelji, mene ne razumeju, niti mi veruju.” U međuvremenu, povređenost i zabrinutost ostaju, a depresija se pojačava.

Umesto da koristite takav pristup, obratite pažnju i prihvatite osećanja deteta. Podržite svoje dete, ali i ostavite otvorena vrata alternativnim načinima, kojima ono može sagledati sebe ili situaciju.

Vaši smisleni komentari ili razgovori sa detetom mogu pomoći da uvidi kako samo sebe kažnjava. Kada je dete ljuto i razočarano sobom, može biti od pomoći da ga pitate da li veruje kako će ga samokažnjavanje učiniti boljom osobom i koliko dugo mu je potrebno da „sebe potcenjuje.”

Dajte mu pravo na sopstvena osećanja i da prepozna da jedino ono samo može odlučiti kada će prestati da se oseća bedno. Uz to, kao brižan roditelj možete, takođe, da pomenete, pošto mislite kako je vaše dete u osnovi dobra osoba, da bi bilo sramota da se oseća bedno duže nego što je stvarno potrebno.

Možete prepoznati i prihvatiti njegova osećanja, ali treba da istaknete kako ga vi vidite drugačije. Zapamtite, slušajte ga, poštujte njegova osećanja, ne poričite, ne minimalizujte postojanje problema i tešite ga nežno, ali ne i površno.

Pružite emotivnu podršku. Dete treba da oseti kako osoba, kojoj se obratila, stvarno razume ozbiljnost njegovih problema. Vaša podrška, uz pažljivo slušanje i prisutnost, govori detetu da je ono nekome (vama) važna osoba bez obzira šta ono oseća o sebi u tom trenutku.

Dodirujte dete ako osećate da vam je to dozvoljeno. Jedan od najgorih aspekata depresije, pogotovu egzistencijalne depresije, jeste osećanje da ste usamljeni u besmislenom svetu koji ne mari za vas. Nežan dodir rukom po ramenu ili zagrljaj mogu biti veoma korisni i umirujući. Nemojte se iznenaditi ako dete slegne ramenima ili pokaže da ne želi da ga dodirujete. Sada je jako ljuto i ne voli sebe preterano tako da možda nije raspoloženo da ga bilo ko grli, ali vi mu to uvek možete ponuditi.

Ponekad dete može dobiti potrebnu emotivnu podršku i iz knjiga ili filmova. Čitanjem knjiga u kojima se likovi suočavaju sa problemima kao što su usamljenost ili depresija, dete može razumeti da su se i drugi ponekad osetili onako kako se ono oseća i može dobiti ideje o alternativnim načinima suočavanja sa situacijama u kojima se nalazi. Ipak, budite svesni da se neka depresivna deca povuku u svet knjiga i to je način izbegavanja akcije.

Deo pružanja emotivne podrške od strane roditelja uključuje i nežno, ali čvrsto insistiranje da se dete uključi u neke spoljašnje aktivnosti, po mogućstvu fizičke, kao što su pešačenje, fudbal ili vožnja bicikla. Ljudi koji su depresivni često se ulenje i ostaju kod kuće, što samo pogoršava depresiju. Aktivnosti pomažu zato što kada je dete sa drugima, ono ima veću mogućnost da dobije emotivnu podršku, kao i da preusmeri svoja interesovanja na druge, dalje od samoga sebe. Vežbanje takođe pomaže da se luči endorfin, koji stimuliše pozitivnije ponašanje.

Procenite nivo depresije i nivo rizika. Postoji nekoliko znakova koji ukazuju da je dečija depresija ozbiljna ili opasna. U ove znakove spadaju iznenadna promena u navikama spavanja i jela, nemogućnost koncentracije, priče o umiranju ili opsednutost smrću, poklanjanje vrednih stvari koje poseduje, povlačenje od porodice i prijatelja i skorašnji gubitak mreže prijatelja.

Bilo šta od pomenutog treba smatrati znakom depresije. Ukoliko postoji nekoliko znakova, ozbiljnost je onda uvećana i samoubistvo je stvarna opasnost. Konzumiranje droga ili alkohola je drugi faktor rizika kod depresije i samoubistva. Da li dete odbija da razmišlja ili govori o budućnosti? Izostanak fokusa na bilo koji od budućih ciljeva ili ostvarenja takođe ukazuje na ozbiljan rizik, dok pričanje o budućim planovima umanjuje potrebu za zabrinutošću.

Razgovarajte o samoubistvu. Ovo može biti težak korak za roditelja ili nastavnika, ali je i neophodan. Postavite pitanje: „Da li razmišljaš o samoubistvu?” Samo postavljanje pitanja neće ubaciti detetu tu ideju u glavu. Ukoliko ste dovoljno zabrinuti da ga to pitate, verovatno je da mu je ta misao bar prošla kroz glavu. Najčešće, dete to pitanje uzima kao znak da vam je stalo do njega. Ukoliko poriče da razmišlja o samoubistvu, ali se ne ponaša potpuno iskreno, možete, takođe, pitati: „Da li bi mi priznao ako jesi razmišljao o tome?”

Razmišljanje o samoubistvu nije neuobičajeno za tinejdžere; neke studije pokazuju da je skoro 20% ili više njih imalo takve misli u nekom trenutku, a tri do četiri odsto njih je pomislilo na samoubistvo u protekle dve nedelje.

Važno je, pak, nastojati da se otkrije da li je dete razmišljalo da aktivno reaguje na svoje suicidne misli, i to tako što ćete direktno postaviti sledeće pitanje: „Jesi li odlučio kako bi to uradio?”

Ljudi koji imaju specifičan plan i načine da preduzmu korake pod mnogo većim su rizikom nego oni koji imaju samo nejasnu ideju i nisu još odlučili o vremenu, mestu ili načinu kako bi to uradili Ako ste zabrinuti da je samoubistvo realna mogućnost, mogli biste, takođe, rešiti da popričate sa prijateljima svog deteta.

Mnogi adolescenti, koji su razmišljali o samoubistvu pričaju o svojim namerama sa prijateljima, pa je često to poziv u pomoć.

Konsultujte se sa nekim. Ako ste na bilo koji način zabrinuti u vezi sa samoubistvom ili u vezi sa ozbiljnošću depresije svoga deteta, potražite profesionalnu pomoć. Možete potražiti pomoć pozivom Nacionalne SOS linije za prevenciju samoubistva (broj telefona dostupan 24 časa, sedam dana u nedelji), zatim savetnika, svog porodičnog lekara, psihologa, psihijatra ili možete odvesti dete u bolnički urgentni centar. Tražite od deteta da potpiše ugovor sa vama, po kojem neće sebi nauditi sve dok nije bilo bar na jednoj seansi kod nekog stručnjaka.

Preduzmite korake. Depresija se ne sme ignorisati, ako ni iz kojeg drugog razloga, onda zbog toga što je detetov život izuzetno vredan i dete bi trebalo da bude srećno koliko je to moguće. Depresija je suprotnost sreći. Zapamtite da je bilo koja pretnja samoubistvom poziv u pomoć.

Neki se roditelji mogu pitati da li je priča o samoubistvu prosto gest kojim dete manipuliše, ili je to način na koji pokušava da ih kazni. Možda i jeste, ali bez obzira na to, ipak je potrebno da se ozbiljno uzme u obzir. Razgovarajte sa stručnjakom kako biste dobili njegovo mišljenje.

Čak i ako se radi „samo o suicidnom gestu,” a ne o potencijalno mogućem smrtnom ishodu, morate preduzeti mere. Vaše delovanje će pokazati detetu koliko vam je stalo do njega.

Samoubistvo

Dok se i dalje nastavlja sa istraživanjem učestalosti i rasprostranjenosti samoubistava, nama je savršeno poznato da darovita deca zaista padaju u depresiju i da zaista izvrše samoubistvo. Bilo koje samoubistvo je tragično i ima ogromne, doživotne posledice na porodicu i prijatelje.

Iako se suicidne misli ne završavaju uvek suicidnim ponašanjem, one bi uvek trebalo da budu razmatrane najozbiljnije, a pogotovo u periodu adolescencije, kada darovito dete pokušava da pronađe svoj identitet i kada se sukobljavaju njegova potreba za postignućima i za pripadanjem grupi vršnjaka.

Mnogima je nerazumljiva i sama pomisao da bi darovito dete razmatralo samoubistvo. Ova deca imaju toliko mnogo potencijala. Ona imaju sve za šta bi živela. Zašto bi htela da prekrate sebi život? Zašto bi to sebi učinila? I nama?

Kada beznadežnost, bespomoćnost i depresija rastu, narasta i ljutnja koja je u pozadini, pa dete može da oseti da je samoubistvo jedini izlaz – trajno rešenje za privremeni problem. Ponekad je odluka impulsivna; drugi put je veoma dobro isplanirana. Ponekad je upućena sebi kao krajni vid samokažnjavanja. U drugim situacijama je namenjena da povredi i članove porodice.

Stručnjak za obrazovanje Džejms Dilajl (James Delisle) kaže: „U današnje vreme, daroviti adolescenti su „uhvaćeni u mrežu”… u svetu koji često izgleda nebrižan i beskompromisan. Ipak, uz podršku njima bitnih odraslih osoba i vršnjaka, ovi adolescenti u problemu mogu doći do toga da razmotre druge mogućnosti, manje stroge i manje radikalne od samoubistva.”

Pošten, otvoren odnos sa vašim detetom, pun poštovanja i brige, mnogo će učiniti da dete bude spremno za moguće ozbiljne i dugotrajne depresije. Vaša svest o ovim značajnim problemima, i saosećajni napori da se izađe na kraj sa njima, poboljšaće vaš odnos.

Ponekad, uprkos svesrdnim naporima koje porodica ulaže, darovito dete ili mlada darovita osoba ipak počine samoubistvo. Ova samoubistva često zaprepaste roditelje i nastavnike, koji izjave da nisu imali pojma da je postojao problem.

Nekada je dete bilo toliko vešto u kamufliranju svoje depresije da nje čak ni njegovi najbliži prijatelji nisu bili svesni. Roditelj je, možda samo dan ranije, upitao: „Jesi li dobro, sine?” a kada je sin odgovorio „Naravno, mama. Biću kod kuće odmah nakon svirke,” roditelj je bio uveren da je tako.

Pošto je mladić u toku noći počinio samoubistvo, roditelji su se i godinama kasnije pitali kako su bili nesposobni da vide da to dolazi. Emotivni pečat ovakve tragedije ostavlja ožiljke na članovima porodice.

Ovo su situacije u kojima porodica i prijatelji treba da potvrde svoj odnos, pruže podršku jedni drugima i potraže pomoć kako bi se suočili sa svojom žalošću.

Ne želimo da vas uznemiravamo. Verovatnoća da će darovito dete pokušati ili počiniti samoubistvo jeste mala, ali, budući da su posledice tako ogromne, želimo da, što je više moguće, smanjimo šanse da se to desi. Vaša svest o toj mogućnosti i novo razumevanje depresije pomoći će vam da rešite pitanje depresije u okviru porodice i može vas podstaći da potražite profesionalnu pomoć ako vaše dete ispoljava osećanja usamljenosti, nesreće ili, čak želje za smrću.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.