Prijatelj mi je postavio pitanje:”Ako zavođenje definišemo strogo kao predstavljanje sebe u boljem (ili u svakom slučaju drugačijem) svetlu, onda se postavlja pitanje da li je moguć osećaj zavedenosti (dakle, iz perspektive zavedenog) bez drugačijeg predstavljanja sebe od strane zavodnika?

Ako je odgovor potvrdan, a mislim da jeste, onda mora da se redefiniše zavođenje, tj. da se postavi ne nužno kao predstavljanje sebe drugačijim.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Možda je nešto drugo distinktivna osobina zavođenja. Možda me kod nekog zavede baš to što taj neko jeste, to što taj neko radi, te neke igre koje igra, možda su više on nego nešto drugo.”

Ovo o čemu je moj prijatelj pričao je udvaranje.

Zavođenje se nekad brka sa predstavljanjem sebe u nešto boljem svetlu, što je uglavnom uobičajena pojava (pogotovu tokom udvaranja).

Žene se šminkaju, muškarci se takođe ulepšavaju na svoj način (nekada oni ovo negiraju, ali brijanje, puštanje brade, firmirana garderoba, odelo određenog  kroja i sl. je takođe neki oblik ulepšavanja).

Međutim, može se desiti da neko pruža slika sebe koja je daleko od realnosti. Ovo može biti ulepšavanje, ali ne mora.

Pružanje nerealne slike o sebi koje ima za cilj pridobijanje drugog može predstavljati i razne druge oblika iskrivljavanja činjeničnog stanja.

Neko, na primer, može doći do zaključka da ostavljanjem utiska grubog muškarca, ili ne baš pametne žene, može da pridobije drugog, pa da se ponaša u skladu s tim.

Pružanje slike sebe koja je daleko od realnosti nije preporučljivo, jer ono što zaista želimo je da se nekome mi sviđamo, a ne neko drugi. Pružanjem nerealne slike sebe, mi “radimo za drugog”, jer ta slika koja je nerealna kada smo mi u pitanju je realna kada je neko drugi u pitanju. Dakle, dobro je da, i pored želje da se nekome predstavimo u boljem svetlu, nastojimo da to ne bude mnogo daleko od činjeničnog stanja.

Zavođenje je kada se neko predstavlja bitno drugačijim da bi nekoga pridobio za nešto što nije ljubavna veza.

Moguće je i da neka osoba ipak zavodi, a da zavedeni svesno to ne opaža, ali nesvesno opaža, pa se oseća zavedenim. Ako neko nema nameru da nas pridobije za nešto što nije ljubavna veza, onda on nema mnogo veze sa našim osećajem zavedenosti.

Nikada ne možemo u potpunosti poznavati nekoga drugog, niti biti potpuno sigurni u njegove namere. To znači da, iako nam on pruža svoju realnu sliku bez namere da nas zavede, mi je dopunimo nečim što nama odgovara na neki način. Možemo je dopuniti i nečim što nam ne odgovara – u svakom slučaju se radi o projekciji nečega čega nismo svesni.

Ovo je moguće ako nismo u kontaktu sa nekim delom sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osećanja, neprijatnih tema i sl.). Zbog toga se u geštalt terapiji sugeriše dolaženje u kontakt kako bi se povećala svesnost o sebi i istovremeno o okolini.

Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu sa drugima. Kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjima (npr. osećanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svađaju sa nama. Ako mi sami želimo da nekog zavedemo, odnosno, da nas ta osoba doživi na taj način da je pridobijemo za ostvarenje neke svoje želje koja nije ljubavne prirode i cilja koji nije ljubavna veza, a nismo u kontaktu sa tim delom svoje ličnosti, onda možemo tu nameru pripisati onom drugom.

Zašto je prekidanje kontakta sa nekim delom sebe toliko problematično?

Ima više razloga – kada prekinemo kontakt sa nekim osećanjem smanjuje se opseg emotivnog doživljanja, pa onda ne samo da nismo ljuti,tužni itd, nego nismo ni radosni, srećni . Osim toga, na prekidanje kontakta trošimo energiju i time se smanjuje naša ukupna efikasnost. I najvažnije, prekidanje kontakta onemogućuje zadovoljenje potreba (jer ih nismo svesni,  pa ih ne možemo ni zadovoljiti), tj. posao koji je započet neprijatnom emocijom ostaje nedovršen (“nedovršeni posao” po geštalt terminologiji). Zbog toga osećamo napetost.

Cilj geštalt psihiterapije je dovođenje u svesnost otuđenih delova ličnosti, što omogućuje njihovo povezivanje, integraciju. To omogućuje skladan odnos unutar ličnosti, a ovo omogućuje skladan odnos sa okolinom.

Zašto je važno dobro postaviti granice u odnosu između dve osobe?

Zato što problemi u odnosima često nastaju onda kada na drugog ne gledamo kao na realnu osobu, tj. ne čujemo šta ta osoba stvarno priča, ne vidimo šta stvarno radi. To znači da odnos nije JA-TI (uzajamnost, prihvatanje, tretiranje drugog kao sebe, kao ličnosti), nego JA-ONO (gde se drugome faktički ne priznaje njegova ličnost, nego se projektuju neki sopstveni sadržaji).Ovaj JA-TI odnos je Fric Perls, osnivač geštalt terapije, opisao rečima: “Ja sam ja, ti si ti. Ja nisam na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, niti si ti na ovom svetu da bi ispunjavao moja. Ako se nađemo, biće dobro, ako ne, ne može se ništa.”

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.