Trauma ne nestaje zato što smo odlučili da je zaboravimo. Ona često ostaje skrivena u telu, mislima i emocijama, čekajući da bude prepoznata i zalečena.
Nesanica, noćne more, osećaj da ste stalno na oprezu, izbegavanje ljudi ili mesta koja vas podsećaju na bolna iskustva – sve to mogu biti znaci posttraumatskog stresnog poremećaja.
Važno je znati da PTSP nije znak slabosti. To je prirodna reakcija psihe na iskustva koja su bila previše teška da bismo ih odjednom obradili.
Oporavak je moguć. Uz razumevanje, podršku i stručnu pomoć, čovek može ponovo da pronađe mir, sigurnost i radost života.
Niste ono što vam se dogodilo. Vi ste mnogo više od svojih rana.
Neke rane nisu vidljive golim okom. Prođu meseci, pa čak i godine od traumatičnog događaja, a telo i um i dalje žive kao da opasnost nije prošla. Iznenadni talasi straha, nesanica, noćne more, osećaj stalne napetosti ili potreba da se izbegava sve što podseća na bolno iskustvo samo su neki od znakova posttraumatskog stresnog poremećaja.
Iako se o PTSP-u najčešće govori u kontekstu ratova i velikih katastrofa, istina je da ga mogu izazvati i porodično nasilje, gubitak bliske osobe, saobraćajne nesreće, teške bolesti ili dugotrajna emocionalna trauma. Dobra vest je da oporavak postoji. Razumevanje sopstvenih simptoma i traženje stručne pomoći prvi su koraci ka vraćanju osećaja sigurnosti i unutrašnjeg mira.
PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) je niz psiholoških problema koje doživljavamo nakon nekog traumatičnog događaja.
Ovo se dešava zbog toga što nismo pravilno obradili određeni događaj, bilo iz objektivnih, u određenim prirodnim katastrofama ili nasilnim situacijama događaji su toliko intenzivni da ih je tesko obrađivati, ili iz subjektivnih razloga.
Naše sećanje na traumatični događaj je nepotpuno. Ne možemo da povežemo sve važne detalje i zato formiramo iskrivljen zaključak o sebi.
Na primer, žena koja je pre 20 godina silovana, od tada veruje da je slaba osoba, ima negativno nesvesno uverenje o sebi “ja sam slaba”. Međutim, tokom terapije ona se prisetila da je zapravo u jednom trenutku veoma jako udarila silovatelja i ozbiljno ga povredila. Svih 20 godina ona nije mogla da taj delić sećanja poveže sa sećanjem na celi događaj.
Kako je došlo do ovoga?
Tako što u traumatičnim situacijama ne memorišemo na uobičajen način, zajedno sa ostalim povezanim sećanjima. Memorišemo ih odvojeno kao “zamrznuta” sećanja. To onemogućuje normalnu obradu podataka i onemogućuje nam da shvatimo šta se zaista desilo.
Potrebno je dovršiti taj “nedovršeni posao” (jezikom geštalt terapije), odnosno, formirati celovitu sliku o događaju. Kod “velikih trauma” (zemljotresi, poplave, prirodne katastrofe, saobraćajni udesi i slično, a naročito, i pre svega, situacije zlostavljanja, ratnih zločina i drugih nasilnih događaja), naročito su efikasne farmakoterapija i neke metode, kao što je, na primer, EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing).
“Male traume” su događaji koji nisu od velikog društvenog značaja, međutim, od velikog značaja su za pojedinca (npr. otac se napio na porodičnom okupljanju i rekao neke neprilične stvari). Ove situacije nisu toliko neuobičajene, ali iz određenih razloga su značajne za klijenta (obično se radi o periodu detinjstva).
Zašto je za određenu osobu baš ovo sećanje toliko značajno?
Zato što predstavlja paradigmu čitave porodične realnosti u datom periodu. Dete je, inače, zaključilo da je ono odgovorno za razne neprijatnosti u koje upadaju njemu bliski ljudi i da je zato loša osoba. Međutim, u ovoj situaciji je i definitivni zauzelo ovakav stav, negativnu kogniciju, “ja sam loš”. Zato je ovo za njega trauma, zato nije pravilno obradilo informacije.
Kako su ove traume povezane sa nasim sadašnjim zivotom?
Putem “linkova”. Traumatična sećanja nisu povezana sa ostalim informacijama u mozgu na uobičajen način (npr. sa ostalim piknicima i porodičnim okupljanjima tokom života). Povezuju se na druge načine, tzv. linkovima, sa događajima u kojima smo se osećali identično kao u traumatičnoj situaciji.
Terapijski rad se započinje sa najnovijim događajima te vrste (npr. klijent dolazi zato što ima tremu, plaši se da će se osramotiti na nekom javnom skupu). Prati se link unazad, traže se identični emocionalni doživljaj u prošlosti, sve dok se ne stigne do najranijeg takvog sećanja (u našem slučaju očevo napijanje na porodičnom okuplanju). Onda se utvrđuje negativno uverenje o sebi koje stoji iza traume, tj. kako klijent doživljava sebe kada pomisli na traumatičnu situaciju. A zatim se utvrđuje kako bi klijent voleo da doživljava sebe, šta bi voleo da misli o sebi kada se seti tog događaja (npr. “ja sam vredno ljudsko biće”).
U raznim pravcima psihoterapije se koriste različite strategije da se negativna kognicija zameni pozitivnom (u geštalt terapiji se praktikuje tzv. popravno emocionalno iskustvo). Ono što je zajedničko različitim pravcima je to da naša slika o traumatičnom događaju nije celovita. Potreban je određeni emocionalni uvid – šta je to čega do tada nismo bili svesni.
