Pitanje, koje mi je zaista korisno, je: “Šta ako to uopšte nije istina?!”
Postavim ga sebi kad primetim da mi je teško u životu, ili kad se mučim oko nečeg. “Svi samo žele da me iskoriste.”, “Neću moći da odolim čokoladi.”, “Ne mogu da živim bez njega.”, “Ona me mrzi.”, “Ne vredi se truditi.” Ima još toga.
Ako osetim veliko olakšanje kad postavim sebi pitanje: “Šta ako to uopšte nije istina?”, na bilo koju od ovih ili sličnih tvrdnji, znam da se, najverovatnije, radi o nekom mom pogrešnom uverenju.
Da se radi o istini, ne bih se mučila.
Recimo, ako pomislim da ne mogu da podignem stenu, uopšte se ne uzbuđujem, niti nerviram, niti ljutim. Niti hoću da je podignem. Ako pomislim da ne mogu da podignem neki kamen, a hoću da ga podignem, procenim, probam. Ako mogu da ga podignem, podignem ga, ako ne, ne podignem ga.
Pazi sad, problem nastaje kad mislim da ne mogu da podignem oblutak.
Onda se mučim i teško mi je.
Zašto?
Zato što to, jednostavno, nije istina. Imam iskrivljeno uverenje, i ništa oko mene ga ne podupire, i ja moram da ulažem ogromne napore ne bih li održala to uverenje, čak i kad mi ne odgovara. Pogotovo kad mi ne odgovara.
Ovu situaciju nazivam: “Stena, kamen, oblutak.”