Niko od vas ne traži ništa drugo nego da budete čovek. Čovek, zapamtite. Ne anđeo ili đavo.

Čovek je igrač na žici, koji korača obazrivo, održava ravnotežu dušom i svešću i duhom s jedne strane motke za održavanje ravnoteže, a telom i nagonima i svim podsvesnim i zemaljskim i tajanstvenim na drugom. Održava ravnotežu. A to je vraški teško. I jedino apsolutno koje ikada može stvarno da se upozna jeste apsolutno savršene ravnoteže. Apsolutno savršene relativnosti.

– Aldous Huxley, Kontrapunkt života

Reč “kontrapunkt” potiče iz latinskog jezika (punctus contra punctum), što doslovce prevedeno znači “tačka protiv tačke”.

Koristi se u muzici – ranije su se note obeležavale tačkama.

Ova reč upućuje na povezivanje međusobno različitih muzičkih linija koje idu u istom smeru, međusobno se dopunjuju i čine jednu celinu koja je više od njihovog prostog zbira. U nekom trenutku se mogu poklopiti, odnosno, može postojati sklad u kontrapunktu, što ne znači da je kontrapunkt isto što i harmonija u muzičkom smislu.

Evo jedne ilustracije ovoga: kontrapunkt je kao da više ljudi izgovara različite reči u istom trenutku, ali su one izraz istog, a harmonija kao da više ljudi izgovara istu reč u istom trenutku.

Proces psihoterapije se može gledati u ovom svetlu. Čovek se sastoji iz više aspekata: tela, misli, osećanja. Ovo su različiti aspekti, ali je čovekova ličnost više od njihovog prostog zbira, predstavlja novu celinu. Ta celina funkcioniše tako što su ovi posebni aspekti usklađeni, u harmoniji su. Ali ova harmonija nije nepromenljiva. Sve je u stalnoj promeni, pa i ona.

Ipak, to ne dovodi do toga da postanemo nešto drugo od onoga što već jesmo. Mi smo jedinstvena celina koja ima objedinjujuću ulogu kada su u pitanju promene u pojedinim aspektima. Poput kontrapunkcije u muzici, i ovi zasebni aspekti naše ličnosti se razlikuju, ali se kreću u istom smeru i imaju svoj smisao.

Ustanovljeni obrasci odnosa sa samima sobom i sa sredinom dovode do mira i sigurnosti . Ova dinamička ravnoteža omogućava da se naš život odvija bez većih trzavica.

Tokom života se, međutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem. Neke situacije samo površno remete našu ravnotežu – onda govorimo o problemima.

Kada smo u krizi, dolazi do pojave uznemirenosti jer je poremećen naš uobičajeni način funkcionisanja, a novi još nije ustanovljen. Ovo osećanje nije prijatno i stimuliše nas na nalaženje novih rešenja. Važno je uvideti svrhu nalaženja novih rešenja.

Ukoliko pokušavamo da ih nađemo da bismo zadržali dotadašnji način života ili da bismo “bili kao i pre” (psihoterapeut ovo dosta često čuje od svojih klijenata koji mu se obraćaju za pomoć u svojim kriznim situacijama), velika je verovatnoća da ćemo podleći nekom maladaptivnom obliku ponašanja (npr. gubitak bliske osobe, gubitak posla, ulazak u klimaks, penzionisanje i sl, mogu dovesti do pojave alkoholizma, preteranog trošenja novca na održavanje spoljašnjeg mladalačkog izgleda, itd.).

Do ovoga dolazi zbog težnje ka nemogućem. Sve je u stalnoj promeni i ništa ne može biti kao pre.

Postavlja se pitanje otkuda ova težnja ka održavanju prethodne situacije. Izgleda da preteže potreba ka starom i poznatom zbog naše potrebe za sigurnošću. Sigurnost je dobra, ali da bismo napredovali i razvijali se tokom života, neophodna je određena količina rizika. Upravo nas promena, nesigurnost, navodi na drugačije gledanje na stvari. Omogućava nam da u svoj život unesemo nove informacije, da upoznajemo nove ljude, da donosimo nove zaključke. Da sve ove novine integrišemo u svoju ličnost, i samim tim je razvijemo i obogatimo.

Pored toga, izgleda da postoji jedan deo nase ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao “onaj pravi svet, onaj pravi život”. Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to “prestao da čini”? Zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu, ka životu, tj. ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život. Time preuzimamo odgovornost za svoje iskustvo života.

Ovo ne znači da treba izazivati krizu da bismo se razvijali. Treba pratiti sebe, svoje potrebe za promenom, donositi nove odluke – ovo može dovesti do krize koja je dobra za nas.

I spoljašnje promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile “negativne” , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje. Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.

Kroz proces psihoterapije klijent uz pomoć terapeuta može da postane svestan svega ovoga, da postigne bolju usaglašenost sa samim sobom i sa okolinom, ali i da prihvati neusaglašenost i krizu kao deo opšteg toka života.

U svojoj biografiji F. Perls, osnivač geštalt psihoterapije, kaže: “Kada se nalaziš u kriznoj situaciji, ako ti ne ide, isprazni ceo frižider. Ako se ljubav izgubi, pronađi nove prijatelje, igraj se sa zvucima i rečima, počni da se izražavaš na drugi način, rizikuj da živiš slobodno”.