Roditelji su od samog detetovog rođenja jako okupirani time da ono preživi.

Vode računa o njegovim potrebama, sigurnosti. Ovo, naravno, važi za većinu roditelja. Iz ovakvog odnosa nastaje psihička struktura kod deteta koja služi sprečavanju smrti i ona kasnije doprinosi stvaranju njegovog identiteta.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Pročitajte i ovo: Jeste li spremni za ljubav?

Preterana zaštita od ugrožavajucih situacija, međutim, može dovesti do pojave razmaženosti kod dece.

Ovo naročito dolazi do izražaja kroz fazu negativizma treće godine. Dete izgrađuje svoje “ja” tako što odbija sve ono što roditelji traže od njega. To je, u stvari, manifestacija razvoja detetovog identiteta i normalna razvojna pojava.

Međutim, kod većine dece, roditelji koriguju ovo tako što im postavljaju određena ograničenja.


Pročitajte i ovo: Razvod ili u prevodu kako se drugačije kaže olakšanje


Ukoliko su ta ograničenja previše slaba ili ne postoje, detetov ego ostaje jedna preterano snažna psihička struktura koja ga teroriše tokom čitavog života, faktički ga onemogućava da mu bude stalo do drugih ljudi i da oseti bilo šta duboko.


Pročitajte i ovo: A sto puta sam mu rekla, a on i dalje po starom


Njima je uskraćena ili ograničena mogućnost da im bude stalo do drugih ljudi. Ako se usude da im bude stalo, bivaju surovo kažnjeni osećanjem frustracije. Frustracija, ili nezadovoljstvo, normalno je u ljudskim odnosima, jer je nemoguće i nepotrebno da nam drugi ljudi ostvaruju sve naše želje.


Pročitajte i ovo: Sve što treba da znate o seksualnoj zavisnosti


Za razmažene ljude ovo osećanje je nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što ramaženost znači da ne razlikujemo sebe od svojih želja i svog ponašanja.


Pročitajte i ovo: Muškarci nikad ne prebole raskid


Ako smo razmaženi, kad god neko neće da nam ostvari želju, mi to doživljavamo kao odbacivanje vlastitog bića. A kad god se neko naljuti na nas zbog nekog našeg ponašanja koje nije prikladno, mi to doživljavamo kao napad na našu ličnost.

Pošto su i frustracija i ljutnja sastavni deo međuljudskih odnosa, ovakav stav po pravilu vodi do ravnodušnosti prema drugim ljudima. Ako nam nije stalo drugih, nije nam stalo ni do toga što nas “odbacuju” i “atakuju” na našu ličnost. Onda nema onog nepodnošljivog osećanja frustracije, okeanske neprijatnosti.


Pročitajte i ovo: Šta se desi kad odluku o braku ne donosimo mi, već naša trenutna osećanja


Kako razmaženi ljudi održavaju ovu ravnodušnost prema drugim ljudima i prema svetu?


Pročitajte i ovo: Perfekcionizam – glad za prihvaćenošću i ljubavlju


Neko bi pomislio da je to vrlo jednostavno, međutim, to uopšte nije slučaj. Ravnodušnost prema drugima nije nimalo prirodna, pa ju je potrebno stalno različitim mehanizmima ublažavati i kontrolisati – alkohol, hrana, droga, cigarete. Međutim, ovo ne znači da su svi koji imaju ove zavisnosti bili razmažena deca.

Ovu ravnodušnost je tokom života sve teže i teže održavati, pa je potrebno sve veća i veća primena ovih mehanizama. Međutim, u većini slučajeva, to ipak ne pređe neku kritičnu granicu, pa većina razmaženih ljudi uspeva da do kraja života ublažava i kontroliše svoju patnju.


Pročitajte i ovo: Udaljavane i raskid partnerskog odnosa


Međutim, time gube sve više i više životne energije i sve im je teže da održavaju iluziju da vode jedan kvalitetan život. Sve im je jasnije koliko sebi uskraćuju ovakvim načinom života.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.