Gledala sam više puta Tarantinov film Kill Bill. Fascinira me scena u kojoj Beatriks Kido zadaje udarac Bilu, u pet tačaka, kojem ju je naučio Pai Mei, od koga puca srce posle napravljenih pet koraka.
Bilov pogled, pre nego što reši da napravi te korake, viđam u očima nekih ljudi.
Nekada mi se činilo čudnim da neko tek tako umre, bilo fizički, bilo duhovno. Kada bih kasnije “vratila film”, shvatala sam da je već primio smrtonosni udarac i da je već neko vreme imao taj pogled. Ono što mi se činilo uobičajenim njegovim životom je bio put od pet koraka.
Shvatila sam i da neko stoji u mestu, svestan primljenog udarca, plašeći se da napravi bilo kakav korak.
Udarci od kojih puca srce mogu biti razni. Nekada je to neki događaj, nekada samo jedna reč.
Oni koji su zadali udarac, često to i ne znaju.
Naravno, razmišljala sam da li mogu da uradim nešto povodom tih udaraca, osim da ih ne zadajem.
Shvatila sam da ne mogu. Ne mogu čak ni da znam da li će neka moja reč ili postupak biti udarac za nekoga.
Kada dođe do puta od pet koraka, možeš samo da pustiš onoga ko je primio udarac da ga sam pređe.
Taj put nekada traje par sekundi, nekada par decenija, pa i duže. Tokom njega se nauče možda najvažnije stvari o sebi.
Možda to i jeste poenta primljenog udarca.