Danijela Stojanović: Ne igra tenis ruka, već duh koji je vodi!

Svako bavljenje sportom na profesionalni način zahteva angažovanje od ranog detinjstva. Obično su roditelji ti koji uoče sklonost ili interesovanje deteta za neki sport. Dete se zainteresuje za sport zato što se to podudara sa njegovom spontanom potrebom za pokretom i igrom. Naravno, sport nije jedini način na koji deca mogu da zadovolje ovu svoju potrebu.

Dete koje počne da se bavi nekim sportom radi to najpre iz zadovoljstva, ali relativno brzo počnu da se javljaju i drugi aspekti ove aktivnosti. Potrebno je ići na treninge, uklapati to u školske obaveze, kao i u druženje sa vršnjacima, porodične aktivnosti. Posle nekog vremena počinju i takmičenja, i uopšte uzev, pred detetom se otvara čitav jedan svet koji ima svoju dinamiku i pravila.

Sve ovo vodi ka formiranju jednog posebnog životnog stila.

Potrebno je mnogo odricanja, napornog rada, određeni način ishrane, spavanja, struktuiranja vremena.

Može se postaviti pitanje zašto bi neko ulazio u celu ovu priču.

Postizanje slave, popularnosti, zarađivanje novca i slično, nisu dovoljan razlog. Ako pogledamo profesionalne sportiste koji postižu najbolje rezultate, videćemo da sve ovo dolazi kao posledica, a ne kao uzrok njihovog bavljenja sportom.

Proučavanjem ovoga se bavi psihologija sporta. Sa jedne strane, istražuje kako psihološki faktori utiču na postizanje sportskih rezultata,  a sa druge proučava uticaj bavljenja sportom na razvoj ličnosti.

I ovde je zbog reči “rezultat” (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana psihologije bavi) očigledno koliki je uticaj našeg shvatanja sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku.

Onaj ko se bavi sportom se takmiči sa drugim sportistima, bilo da je u pitanju individualni ili kolektivni sport, za osvajanje titule, za obaranje rekorda. Nauka je na neki način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno društveno shvatanje.

Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje.

Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome učestvujemo?

Taj uticaj bi se najkraće mogao objasniti izrekom: „Mens sana in corpore sano“.

Ova latinska poslovica može se shvatiti na mnogo načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati “fizička disciplina”, odnosno, disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti poručuju da je ispravan.

Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je povećana “psihološka disciplina”, odnosno, spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav.

Međutim, ni želja da se pobedi, ni disciplinovanost , nisu ono što omogućava uspešnost u bavljenju sportom.

Ne retko se dešava da se neki sportista „slomi“ pod velikim pritiskom upravo zato što mu nedostaje šire shvatanje i dublji doživljaj sporta.

Bavljenje sportom pruža mogućnost za nešto što i neuspehe i nepostizanje rezultata pretvara u pobede. Ono omogućava ispitivanje vlastitih mogućnosti i ograničenja. Ovo, opet, omogućava da se sagledaju načini na koje se mogu pomeriti sopstvene  granice. Pomeranje granica nije potrebno da bi se ostvarili rezultati sami po sebi, već da bi se neko razvijao kao sveukupna ličnost.

Kada sportista postigne ovu usklađenost između sebe i sporta kojim se bavi, nepostizanje određenih rezultata ima drugačije značenje od poraza, kao i pobede.

Možda zvuči paradoksalno, ali najbolje sportske rezultate, one vrhunske, postižu upravo oni sportisti koji su najmanje opterećeni pobedom i porazom. Njih vodi njihov duh i želja da se ostvare.