Postoje dve najčešće situacije u kojima lažemo, i obe uključuju nerealna očekivanja.
Prva situacija je da lažemo jer ne želimo da budemo doživljeni onakvi kakvi jesmo. Zašto? Zato što očekujemo da treba da izgledamo, ponašamo se i živimo na određeni način. Kako se ta očekivanja ne poklapaju sa realnošću, nastojimo da to sakrijemo i prikrijemo.
Sakrivanjem od drugih, u stvari, krijemo se od sebe, jer na osnovu empatije, u drugima prepoznajemo sebe. Laganjem drugih pokušavamo da zavaramo sebe, jer naš život nije u skladu sa našim očekivanjima.
Pročitajte i ovo: Veliki Getsbi ljubav ili beg u tragičnu ljubav
Pročitajte i ovo: Sudbina Petra Pana i njegovih izabranica I deo
Da bismo dobili od nekoga nešto. Nešto što ta osoba ne želi da nam da u okolnostima kakve jesu, ali bi želela da nam da kad bi oklonosti bile drugačije. Mi onda jednostavno lažemo da su te okolnosti drugačije.
Ovde se opet radi o problemu očekivanja.
Mi od drugih ljudi nešto očekujemo, pa kad oni to ne žele da nam daju, mi manipulišemo realnošću da bi smo fingirali situaciju u kojoj oni to žele da nam daju.
Pročitajte i ovo: Ne bole ožiljci koje nosim, bole njihova imena
Ovo ne mora da bude samo pozitivno očekivanje – očekivanje da nam neko nešto da ili učini, već može da bude i negativno očekivanje – očekivanje da nam neko ne učini nešto nažao.
Pročitajte i ovo: Sinhronicitet – čudesno tkanje našeg postojanja
Na primer, očekujemo da nas državni organi ne stave u zatvor. Međutim, oni to naše očekivanje nisu spremni da ostvare, osim ukoliko poštujemo neka pravila, tj. ne činimo krivična dela zaprećena zatvorom. Ako, ipak, učinimo takvo delo, mi na sudu lažemo da ga nismo učinili, zato da ne bismo otišli u zatvor.
Pročitajte i ovo: Šta je to dobar seks?!
Očigledno, problem laganja je problem očekivanja. Što su nam nerealnija očekivanja od života i od ljudi, to imamo veću potrebu da lažemo.
