Suština neuroza, prema geštalt terapiji nije u postojanju sukoba, bilo aktuelnog ili iz prošlosti, bilo između dve potrebe ili između neke potrebe i elementa iz spoljašnje sredine. Sukob se, naprotiv, smatra kompatibilnim sa razvojem ličnosti. On se, čak, smatra sredstvom pomoću kojeg se taj razvoj odvija. Tok sukoba, njegove suprotnosti, sredstva koja su u njemu upotrebljena i mogućnosti koje su isprobane, kao i niz drugih informacija, predstavljaju saznanja od neprocenjive vrednosti za dalji razvoj ličnosti i razvoj njenog komuniciranja sa okolinom. Najbitnija posledica sukoba je rešenje. Ono dolazi na kraju i predstavlja nastajanje novog, kreaciju, to je ono što sačinjava promenu, mogućnost razvoja i sam razvoj.

– N.Kostić

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Ako dođe do prevremenog mira tako što se konflikt prekida, nema mogućnosti za postizanje rešenja i nastajanje novog i dolazi do pojave neuroze. Pored toga, skloni smo da se otuđujemo od svojih potreba. U želji da isključimo bol iz svog iskustva, isključujemo i radost.

“Organizam zna najbolje šta i kako treba”( F. Perls), ali je potrebno da ponovo doživimo sebe da bismo iskoristili kapacitet za samoregulaciju koji imamo.

O unutrašnjem konfliktu govorimo kada jednu istu situaciju istovremeno opažamo na dva međusobno suprostavljena načina. Dakle, tada funkcionišemo iz dva odvojena dela ličnosti: jedan selektivno opaža jedan deo realnosti, a drugi deo selektivno opaža drugi deo realnosti.

Može da se radi o opažajima orijentisanim na naš odnos sa okolinom (vid, sluh, dodir, miris). A moguće je da ignorišemo opažaje koji se tiču našeg unutrašnjeg doživljaja sebe (osećaj za lokaciju delova tela, osećaj za kretanje, za otkucaje srca, za ispunjenost ili ispražnjenost organa za varenje). Ovde spadaju i osećaji pritiska, bola i zadovoljstva, kao i opažanje misli i vizualnih utisaka, kao i unutrašnjeg govora.

Kada realnost opažamo iz dva ugla, to je u načelu pozitivno, zato što dobijamo složeniju sliku o čitavoj realnosti (o pozadini problematične situacije).

Ta slika je manje jasna, konfuznija je, ali je , sa druge strane, sveobuhvatnija i omogućuje nam da proširimo svoje vidike. U svakom slučaju čovek teži da iz pozadine (čitave realnosti koju opaža), izdvoji jedan stimulus i da tom stimulusu pripiše određeno značenje i značaj, kako bi na osnovu toga organizovao svoje funkcionisanje. Takav stimulus se u geštaltu naziva figura. U konfliktu ne formiramo jasno figuru (u prva dva slučaja formiramo dve figure koje se “bore” za našu pažnju, a u trećem slučaju nismo jos kompletirali figuru, tj. nismo odredili pozitivno ili negativno značenje). Dok ne formiramo jasnu figuru, ne možemo da se organizujemo u određenom smeru. Zato je potrebno da rešimo konflikt.

Kako se rešava unutrašnji konflikt? Tako što odredimo šta nam je važnije, šta je prioritet. Kada odredimo prioritet, naša percepcija će se prilagoditi tome, odn. sve više ćemo opažati ono što je u skladu sa prioritetom koji smo izabrali, a sve manje ono što je u suprotnosti sa time.

Trajno rešenje konflikta postižemo integracijom ličnosti. Integracija je prestanak selektivnog opažanja problematične situacije. Ovo nije ni lak, ni jednostavan proces, a ključna stvar je komunikacija između različitih delova ličnosti (različitih delova čulnog aparata). U geštaltu su razrađene mnoge veoma efikasne tehnike za ovo. Kada rešimo konflikt, opažamo realnost na jedan sasvim novi nacin, onako kako je nismo opažali nikada ranije. Taj novi način se naziva kreacija, i to je, u stvari glavna funkcija unutrašnjeg konflikta – da svojom percepcijom kreiramo nešto novo.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.