Stvara se osećanje užasa i bespomoćnosti, kao i anticipatorni strah da će se reakcija ponoviti. Kod nekoga se ovo i dešava, i to onda postaje hronično stanje. Kod nekoga se može javljati jednom u nekoliko godina, kod nekoga se više nikada ne ponovi.

U ovom tekstu se neću baviti različitim objašnjenjima ovog fenomena (objašnjenja nisu u potpunosti usaglašena), već praktičnom stranom problema – kako se suočiti sa paničnom reakcijom.

Panična reakcija jeste jedno zastrašujuce iskustvo, ali je u potpunosti bezopasno. Radi se o potpuno prirodnoj telesnoj reakciji koja se jednostavno događa izvan konteksta. Ona je povezana sa instiktivnom reakcijom koja postoji kod svih sisara – sa reakcijom “bori se ili beži”.

Ova reakcija je neophodna da bi se omogućilo preživljavanje u situacijama u kojima je život ugrožen.

U ovakvim situacijama odigrava se niz telesnih promena: ubrzan rad srca, ubrzano disanje, stezanje mišića, sužavanje arterija i smanjivanje dotoka krvi u ruke i noge, povećavanje dotoka krvi u mišiće, oslobađane šećera u krvotok iz rezervi u jetri, preznojavanje. Sve ove reakcije omogućavaju preživljavanje kada se čovek nđje u situaciji u kojoj je životno ugrožen. One povećavaju budnost i fizičku snagu, energija biva mobilisana.

Kod panične reakcije telo prolazi kroz potpuno istu fiziološku reakciju, ali je razlika u tome što ne postoji bilo kakva neposredna ili očigledna opasnost. Zbog toga se dešava da osoba koja ima paničnu reakciju izmisli opasnost ili prida takvo značenje intenzivnim telesnim reakcijama kroz koje prolazi.

U odsustvu prave opasnosti, njen um može pogrešno da protumači ono što se dešava unutar nje kao opasno.

Javlja se razmišljanje da, ako se tako oseća, mora i da se nalazi u nekoj opasnosti, odn. da ako nema vidljive spoljašnje opasnosti, opasnost je unutar nje same. Tako osoba koja ima paničnu reakciju kada oseti lupanje srca može da pomisli da će doživeti infarkt, ako ima stezanje grla da ce se ugušiti, kao odgovor na vrtoglavicu može se javiti misao da će se onesvestiti, a na dezorijentisanost da će poludeti. Kao odgovor na sveukupni intezitet telesnih reakcija javlja se misao o gubljenju kontrole nad sobom.

Kada sebi kaže da je u bilo kojoj od navedenih opasnosti, osoba udvostručava intezitet sopstvenog straha. Ovaj intenzivni strah dovodi do toga da telesne senzacije postanu još gore, što opet stvara još vise straha, i tako nastaje spirala panike koja narasta.

Najpre treba istaći da ni jedna od navedenih opasnosti nije stvarna. Osobe koje su sklone paničnim reakcijama imaju tendenciju da tumače neprijatne i neobične telesne senzacije na katastrofičan način.

Panična reakcija ima ovaj tok:

– neke okolnosti (unutrašnje ili spoljašnje) izazivaju telesne promene

– javljaju se nešto pojačani telesni simptomi (ubrzan rad srca, plitko disanje, vrtoglavica itd.)

– usmeravanje pažnje na ono što se događa u telu (ovo vodi njihovom preuveličavanju)

– katastrofične interpretacije (simptom se doživljava kao opasnost – strah da će poludeti, dobiti infarkt, da ce se ugušiti)

– panika

U svakoj od ovih faza razvoja panične reakcije moguće je intervenisati – na sklonost ka iznenadnom intenziviranju telesnih senzacija može se delovati uvođenjem redovne relaksacije, vežbanja, antistres tehnika.

Preterana usredsređenost na unutrašnja telesna stanja može se smanjiti primenom tehnika koje služe odvraćanju pažnje sa unutrašnjih telesnih simptoma, a imaju direktan opuštajuci efekat. od najvećeg je značaja možda eliminisanje katastrofičnih interpretacija.

Od velike je koristi najpre prepoznavanje sopstvene sklonosti da verujemo da su bezopasni telesni simptomi znaci predstojeće opasnosti, a onda naći alternativna objasnjenja koja nisu katastrofična (npr. ubrzani ritam srca je deo reakcije “bori se ili beži”, ni na koji način nije opasan, čak i ako nastavi da traje neko vreme).

Preporuke za prevazilaženje panične reakcije:

– suočite se sa simptomima panike, nemojte bežati od njih

-prihvatite ono sto se događa u vašem telu, nemojte sebe da plašite sopstvenim telesnim reakcijama. Možete reći sebi nešto ohrabrujuće. tipa: “Ovo će proći”, “I ranije sam ovo podnosio, mogu i sada da podnesem” i sl.

– dopustite da prođe izvesno vreme, panične reakcije su ograničenog trajanja. U većini slučajeva panična reakcija dostiže svoj vrhunac i počinje da se povlači za samo nekoliko minuta. Ako se ne pogoršava tako što se borimo protiv nje ili što reagujemo na nju još većim strahom jer sebi govorimo zastrašujuće stvari, panična reakcija prolazi relativno brzo.

– koristite abdominalno disanje (usporavanje disanja i disanje trbuhom, naročito kada se izvodi disanjem kroz nos, ublažava simptome hiperventilacije sa kojom su povezani vrtoglavica, dezorijentisanost, senzacije peckanja)

– vežbajte da ne reagujete emocionalno na prve fizičke simptome panične reakcije, već ih jednostavno posmatrajte.