Kada rešim da uradim nešto, a nikako da se pokrenem da to i uradim, obično počnem da vrtim po glavi misli o tome kako sam možda bolesna.

Pošto se uglavnom osećam dobro, pojave se misli o tome kako sam verovatno bolesna od neke smrtonosne bolesti, a da to i ne znam. Onda mislim o tome kako ću umreti, i rastužim se zbog toga – žao mi i sebe i moje dece koja će ostati bez majke.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Žao mi bude i ostalih koji će, verovatno, biti tužni zbog moje smrti.

U nekom trenutku, obično mi padne na pamet kako je jako glupo da umrem samo zato što mi se nešto ne radi. Onda se naljutim, i ili uradim to što sam bila naumila, ili ne uradim. I to je onda završena priča.

Najbolje bi bilo da sam odmah na početku raščistila sa sobom – da li zaista želim da uradim to što sam planirala, ili ne. Jednostavno.

Kako dođe do toga da iskomlikujemo nešto, iako je jednostavno?

Onaj trenutak koji sam opisala – kada rešimo da nešto uradimo, a nikako da to i uradimo, je važan. Ako zaista želimo nešto da uradimo, onda nema velikog premišljanja. A ako ima, postoji velika verovatnoća da ne želimo to. Samo mislimo da želimo.

Koren ove pojave (da mislimo da želimo nešto, a ne da zaista želimo), je u ranom detinjstvu. U periodu detinjstva osnova na kojoj se dete uči kako da organizuje svoje lično iskustvo i da se njime služi u interakciji sa drugima je porodično polje.

Foto Jeremy Bishop

Dete bez nekih većih preispitivanja usvaja mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formira sliku i doživljaj sebe, što se u psihologiji naziva introjekcijom.

U adolescenciji, mlada osoba počinje da usvaja senzorna iskustva na nov način – počinje da doživljava vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinje da preuzima vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok dete doživljava kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, adolescent počinje da stvara sopstveno gledište, postaje svestan da njegovi opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću. Počinje da “gleda stvari sopstvenim očima”.

Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija.

Foto Eila Lifflander

 

Adolescent svoj doživljaj sebe samog, svog “ja”, formira tako što kritički preispituje ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovo od strane roditelja.

Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer omogućavaju mladoj osobi da postane svesnija toga šta su njene potrebe, a šta ne, da jasnije počne da razlikuje “ja” od “oni”. Tako dobija šansu da postane svesna svojih otuđenih potreba i delova ličnosti i da ih integriše, poveže, da počne da teži aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji ima o sebi.

Foto Eila Lifflander

Međutim, svesnost o svojim potrebama često nemamo ni kao odrasle osobe.

Do ovoga dolazi zato što nismo sve “introjekte” asimilovali – slikovito rečeno, nismo svarili ono što smo progutali. Držimo se i dalje nekih “treba” i “mora”, misleći da je to ono što želimo i hoćemo. I kada krenemo da radimo nešto što mislimo da želimo, javi se nelagoda. Jedan deo nas se buni, ponekada i sabotira sve to. U želji da izbegnemo nelagodu, mi radimo ono što ne želimo. Propuštamo priliku da postanemo svesniji sebe i svojih želja i potreba. Ono što je moglo da bude jednostavno, postaje komplikovano.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.