Kada primetimo da smo od nečega zavisni i da je to povezano sa smanjenim kvalitetom našeg života, logično pomislimo kako bi bilo dobro kad bismo sa time prestali.

Ako se na ovoj misli zadržimo, i makar jednim delom je prihvatimo kao istinitu i značajnu, tu počinje ambivalentnost, što je, svakako, pozitivno.

Danijela Stojanović
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dva pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, koristan i štetan.

Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni često su razni oblici zavisnosti.

Ambivalentnost povodom bolesti zavisnosti nastaje onda kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo.

Tada označavamo svoju zavisnost kao nešto negativno i štetno. Za to možemo imati različite razloge, koji se kreću u širokom spektru, od društvene neprihvatljivosti naše zavisnosti, negativnog uticaja na naš izgled i finansijsku situaciju, na naše raspoloženje, preko štetnih uticaja na naše mentalno i fizičko zdravlje, pa sve do različitih emocionalnih razloga.

Sa druge strane, mi i dalje svesno ili nesvesno definišemo predmet te zavisnosti kao nešto pozitivno i to upravo iz onih razloga iz kojih smo se i “navukli”. Ti razlozi su nešto homogenije prirode i povezani su sa nerazrešenim psihološkim problemima i izbegavanjem neprijatnih emocija. U svakom slučaju, kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo, to otvara unutrašnji konflikt. Unutrašnji konflikti su u principu korisni zato što njihovo razrešavanje podrazumeva psihičko sazrevanje. To važi i za ambivalentnost prema bolesti zavisnosti. Razrešenje ove ambivalentnosti moguće je kroz psihičko sazrevanje.

woman-1245956_1280

Tipično je da sagledavamo sebe kroz one svoje aktivnosti koje su društveno razumljive i o kojima možemo da pričamo sa drugima.

Međutim, pošto gledamo na život iz različitih uglova, o različitim stvarima i razmišljamo i govorimo i o svemu tome razgovaramo sa različitim krugom ljudi. One naše aktivnosti i pogledi na život koje je teško objasniti drugima uglavnom ostaju u sferi nesvesnog. Ali, zavisno od toga sa kime razgovaramo, zavisi i šta nam je teško da objasnimo. Samim tim, u nekoj meri se razlikuje i način na koji rešavamo ambivalentnost.

Najslikovitiji primer je primer osobe koja sagledava sebe kroz prizmu zabrana i dozvola koje sebi u životu daje.

Ova osoba, stoga, uglavnom razmišlja i govori zdravorazumski. Zbog toga je krug ljudi sa kojima može da razgovara o onome što je zanima, veoma širok. U ovoj vrsti društvenih odnosa razumljivo i prihvatljivo je ono što je u skladu sa zdravim razumom. U ovom slučaju razlozi za prestanak zavisnosti su društveno razumljivi, za razliku od onih razloga koji su nas motivisali da postanemo zavisni. Društvo ima određene koncepte o tome kako i zašto postanemo zavisni, ali ti koncepti uglavnom osvetljavaju samo jedan mali deo ove problematike.

woman-1747263_1280

To bitno utiče na početnu poziciju naše svesti u rešavanju ambivalentnosti prema zavisnosti. Naša svest će, vrlo verovatno, biti pristrasna. Mi ćemo sagledavati sebe kao onaj deo ličnosti koji hoće da prestane, jer su njegovi razlozi društveno razumljivi.

Sa druge strane, teško nam je da razumemo deo ličnosti koji definiše zavisnost kao nešto pozitivno. Stoga ga u početku ne doživljavamo kao svoje “ja”, nego kao “ono” ili “to”, ono nešto što nas sprečava da prestanemo. Onda prema tom “onome” zauzimamo nekakav stav, kao da je odvojeno od nas. Sagledavamo ga bilo kao neprijatelja, protivnika, ili sredstvo za ostvarenje “svojih” ciljeva, ciljeva onog dela ličnosti koji je društveno razumljiv.

Drugi ljudi nam pružaju, ako ne podršku, onda bar razumevanje za neprijateljski ili protivnički stav prema “onome”.

Kad u društvu govorimo o onome što nas sprečava da prestanemo kao o protivniku ili neprijatelju, vrlo verovatno ćemo naići na razumevanje. Tu se može povući razlika između konzervativnijih krugova koji imaji više razumevanja za neprijateljski stav prema tome, i liberalnijih krugova koji više razumeju umereniji protivnički stav prema tome.

U svakom slučaju, vrlo verovatno ćemo se osećati ohrabreno da pokušamo da prestanemo uprkos “tome”. Time dokazujemo snagu volje, odlučnost i hrabrost i snagu da se uhvatimo u koštac sa problemom.

smoking-504528_1280Međutim, pošto se, zapravo, borimo protiv sebe samih, što je apsurd, pre ili kasnije, u svakom slučaju, gubimo.

Često se dešava da na ovaj način ljudi apstiniraju u onom periodu kada im je to i najvažnije za preživljavanje. Dakle, da izgube bitku onda kada to i nije više toliko egzistencijalno važno.

Ako nam je, pak, problem značajan na dugi rok, ovu borbu ćemo ponavljati više puta, dok ne uvidimo da je uzaludna. Uzaludna, uslovno rečeno. Jer ako krećemo iz zdravorazumske pozicije, ne možemo ni da vidimo da je ova borba uzaludna, dok kroz nju ne prođemo. Ako nam je problem i posle tog uvida dovoljno značajan, to će nas motivisati da istražimo alternativne načine rešavanja ambivalentnosti prema zavisnosti.

Teškoće sa kojima se suočavamo, a koje su povezane sa zavisnošću, mogu biti dovoljno velike da nas motivišu da stavimo u drugi plan priču o sebi kao snažnoj i hrabroj osobi koja može da se nosi sa svojim problemima i da prestane sa zavisnošću uprkos “onome” što je sprečava.

Kad nam više nije toliko stalo do ove slike o sebi, to nam otvara vrata da potražimo podršku, ili bar razumevanje u onim društvenim krugovima koji nam do tada nisu bili dovoljno interesantni.

Koji će to društveni krugovi biti, zavisi od načina na koji smo spremni da se psihički razvijamo. U svakom slučaju, ono što je ovde važno, to je da menjamo krug ljudi sa kojima na ovu temu razgovaramo, i da samim tim počinjemo da gledamo na stvari iz drugog ugla. Ovi društveni krugovi i naš način razmišljanja se mogu više puta menjati, a samim tim i naš odnos prema „onome“.

Možemo potražiti razumevanje u onim društvenim krugovima koji imaju nešto drugačiji odnos prema “tome”, ali ga i dalje posmatraju sa pozicije zdravog razuma.

Naime, u određenim društvenim krugovima preovlađuje shvatanje da treba uraditi nešto sa „time“ što nas sprečava da prestanamo. To  se ovde ne posmatra kao neprijatelj ili protivnik, nego kao sredstvo. Nešto čime je moguće izmanipulisati da bi sarađivalo u prestajanju.

smoking-1026559_1280Ovakav pristup je, naravno, mnogo konstruktivniji i daje mnogo dugoročnije rezultate. “Ono” shvata da može aktivno da učestvuje u životu. Dok smo se borili protiv njega, ono je naš neprijateljski stav prema njemu projektovalo na druge ljude i okolnosti. Smatralo ih je odgovornim za to što ne može da dođe do izražaja. Kako se naš odnos prema “tome” menja, tako i “to” menja svoj (naš nesvesni) odnos prema svetu. To na dugi rok dovodi do mnogo trajnijih rezultata nego borba protiv sebe.

Međutim, pošto je manipulisanje sobom, takođe, vrsta apsurda, ni ovo ne može da traje u nedogled. Posle nekog vremena ovaj sistem motivisanja slabi.

Ako je naš problem dovoljno veliki, motiviše nas da nastavimo sa istraživanjem. Pored zdravog razuma, počinjemo sve više da koristimo razumevanje. Počinjemo da se pitamo zašto nas “to” sprečava da prestanemo.

Ovaj oblik psihičkog razvoja zahteva još specijalizovaniju vrstu društvene podrške. Okrećemo se ka psihoterapiji. Ovo, naravno, može da da još dugoročnije rezultate. I ovde se provlači malo apsurda – razumeti sebe, kao da postoje dva „ja“, jedno koje pokušava da razume, i “ono” koje je predmet razumevanja.

Ako ni kroz razumevanje nismo rešili ambivalentnost, prelazimo na emocionalno rešavanje problema. Učimo kako da volimo sebe. Ovo se takođe može postići kroz psihoterapiju, s tim što se može desiti da nam za ovu vrstu rešavanja konflikta više odgovara druga vrsta psihoterapije.

Naravno, ne krećemo svi iz zdravorazmske pozicije. Neki ljudi sebe sagledavaju pretežno iz intelektualne pozicije, a neki iz emocionalne. U svakom slučaju, dobro je kombinovati sva tri pristupa.

smoking-1418483_1280Najdugotrajnije rezultate daje prestanak pristrasnog odnosa svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu.

Doživljavanje onog dela ličnosti koji nije društveno razumljiv svojim „ja“, jednako kao i onog dela ličnosti koje jeste društveno razumljiv. Ovde je od velike pomoći uspostavljanje kontakta sa otuđenim delovima ličnosti (npr. korišćenje tehnike „prazne stolice“).

Može biti od koristi i rad sa telom, pošto se oni delovi ličnosti kojih nismo svesni uglavnom manifestuju kao telesne senzacije koje doživljavamo kao “ono” što nam ne prija u telu, što nas boli i sl.

Takav celoviti, nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti je, u stvari, psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste.

Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znači voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja.

Ovo nam može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici.

Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.