U svom psihosocijalnom razvoju prva faza kroz koju prolazimo i koja počinje po rođenju je faza sticanja osećanja osnovnog poverenja.

Ukoliko roditelji zadovoljavaju naše psihofizičke potrebe u tom periodu, stvaraju se dobre osnove da tokom života znamo da možemo verovati svetu.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Odnos koji imamo prema roditeljima, odnosno, ljudima koji se staraju o nama, predstavlja osnovu za izgrađivanje odnosa prema drugim ljudima. Sigurnost i poverenje koje tada osetimo omogućavaju nam da stvaramo zadovoljavajuće interpersonalne odnose.

Kada dete stekne osećanje sigurnosti i poverenja u roditelje, emocionalno se vezuje za njih. Prvi doživljaj sebe imamo na osnovu toga kako se roditelji odnose prema nama, pa je sa ovim povezano i sticanje osećanja vrednosti. Osećaj sebe izgrađujemo na osnovu odnosa koji imamo sa značajnim drugim osobama, prvenstveno sa majkom.

Dete je u tim ranim danima prilično zavisno od majke i neophodna su mu majčinska ljubav i pažnja za budući normalan razvoj. Ukoliko ne dobije to što mu treba, dete neće biti u stanju da adekvatno razreši fazu odvajanja i osamostaljivanja, od sredine prve godine do treće godine.

Ovo se može desiti ako je majka emotivno udaljena, depresivna, ako ne prihvata ili naizmenično prihvata i odbacuje dete.

Ovo deluje frustrirajuće na dete i dovodi do razvoja primarne ambivalencije, istovremene ljubavi i mržnje prema majci.

Foto Karl Fredrickon
Foto Karl Fredrickon

Razvoj ličnosti deteta ide tako da ono internalizuje (“pounutruje”) figuru majke, tako da će imati konflikt unutar svoje ličnosti ukoliko doživljava majku i kao dobru i kao lošu.

Ovo dovodi do unutrašnje napetosti i rezultira sklonošću da se deo ličnosti koji je formiran pod uticajem “lošeg” objekta (frustrirajuće majke) izbacuje kroz agresivnost ili, ako se ovo ne desi, do potrebe za idealizacijom “dobrog” objekta (dobra majka).

Kao posledica ovoga dete se neće razviti u zrelu ličnost, druge ljude neće doživljavati kao celovite, jer i samo neće biti razvojno zaokruženo, idealizovaće ih ili omalovažavati.

Glavni problemi se svode na nestabilnost poimanja samog sebe, odnosa sa drugima i nestabilnost raspoloženja.

Doživljaj sebe, kao i odnosi sa drugim ljudima, veoma su nestabilni, a samim tim i emocije i njihova kontrola.

Zato osobe koje imaju ovaj poremećaj ulažu veliki napor u izbegavanje stvarnih ili izmišljenih veza, vezivanja za druge osobe i upuštanja u bliske odnose.

Naročito problematično može biti seksualno ponašanje – često je nemarno i promiskuitetno, kao i zloupotreba droga, preterivanje u hrani ili piću ili trošenju novca. Mogu biti prisutne suicidalne tendencije ili pokušaji suicida. Umesto suicidalnosti, borderline tip se može samokažnjavati na različite druge načine. Prisutan je hronični osećaj praznine. Osećaj ljutnje i besa je intenzivan, teško je ili nemoguće kontrolisati ga.

Osobe sa ovim poremećajem su hronično nezadovoljne, razočarane, stalno se osećaju uskraćenim, ali istovremeno su i veoma otporne i sposobne da se oporave posle raznih životnih padova.

Možda je najkarekterističnije osećanje beskrajne praznine i besmislenosti svega.

U psihoterapiji je jako važno da terapeut pokazuje empatiju i prihvatanje ovakvog klijenta, kao i da pokazuje da će biti tu, ostati uz njega, da ga neće napustiti i da će tolerisati njegove nagle promene raspoloženja, bes, a često i mržnju.

***

Sve informacije o najnovijoj knjizi Danijele Stojanović, pod nazivom Kako pripitomiti zebru, možete da nađete na navedenom LINKU.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.