Celokupna klinička slika depresije je odraz osećanja koja su reakcija na negativnu procenu vlastitiog bića.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, PS Kontrapunkt

Svesna je samo osećanja želje za smrću i/ili osećanja nedovoljne vrednosti ili bezvrednosti.

Sva ova osećanja su neprijatna i intenzivna. Kada su usmerene ne nekog drugog dovode do njegovog potpunog odbacivanja ili do akcija usmerenih na njegovo uništavanje.

Kada su usmerena na vlastito biće, podrazumevaju podelu unutar ličnosti. Podelu na deo koji mrzi i/ili prezire i na deo koji trpi tu mržnju i/ili prezir.

Deo koji trpi mržnju i/ili prezir reaguje na način na koji bi osoba reagovala kada bi ova osećanja dolazila od neke druge, njoj relevantne i značajne osobe. Poveruje u priče o tome kako nije dostojna života, kako nema nikakvu vrednost, kako kao takva nema nikakvu korisnu svrhu u životu, da se to ne može nikako promeniti, pa je samim tim i njen život besmislen. Može osećati želju za smrću, inferiornost, bezvrednost, očajanje, besmisao.

Osećanje koje daje ton depresiji je osećanje tuge i žalosti. Procenjujemo da smo izgubili nešto što nam je veoma značajno i vredno.

Prva situacija u kojoj se ovo dešava se naziva depresivnom pozicijom i javlja se oko trećeg meseca života i povezana je sa odbijanjem od majčine dojke.

Majka je neophodna detetu da bi preživelo i otuda njeno udaljavanje može biti doživljeno kao ugrožavajuća situacija. Ovu depresivnu poziciju deca uglavnom prevazilaze. Važan je način na koji se majke postave u ovoj situaciji, majčina osećanja u vezi sa detetom i materinstvom, kao i njeno opšte emotivno stanje.

U nekim trenucima ih mrze. Kako je ovo moguće? Da bismo nekoga mrzeli potrebno je da svesno ili nesvesno procenjujemo da nam namerno i neopravdano ugrožava nešto što je nama važno i vredno.

Majka koja ima svoje lične probleme, koja se možda plaši da će to što ima dete negativno uticati na njenu karijeru, ili da će udaljiti oca deteta od nje, ili nešto treće, kao da zaboravlja da nije bio detetov izbor da se rodi i da je samim svojim postojanjem ugrožava.

Razvoj detetove ličnosti se odvija tako što ono internalizuje, pounutruje roditeljske figure, najpre majčinu.

Tako se stvara prostor za neprevazilaženje ove pozicije sa početka života, za razvoj dela ličnosti koji će mrzeti i prezirati drugi deo ličnosti i doživljavati ga kao nešto ugrožavajuće i bezvredno. Time će kasnije objašnjavati sve svoje značajne emotivne gubitke.

Važno je takođe napomenuti da se može desiti da do ovoga dođe i ako majka ne mrzi svoje dete, ni svesno, ni nesvesno, ali ono tako tumači njeno ponašanje.

Rana odvajanja deteta od majke, takođe, deluju kao trauma (anaklitička depresija koja se javlja ako se dete odvoji od majke imeđu 6. i 8. meseca života). Depresivna osoba doživljava sebe kao nedovoljno vrednu i ne dopušta nikakvu mogućnost da se tu nešto promeni. Zato diže ruke od svega i prepušta se.

Otuda klinička slika depresije izgleda ovako:

Depresivna osoba sebe okrivljuje za gubitak koji je doživela, a istovremeno, preispituje i svoj pređašnji život, tražeći i nalazeći dokaze za svoju nesposobnost i odgovornost za sve loše što joj se dešavalo. Krivicu nalaze u sebi.

Ovo dovodi do gubitka vere i u sebe i u to da se bilo šta dobro može nadalje dešavati. Otuda i tuga koja daje osnovni ton depresiji – izgubljeno je nešto važno i dragoceno, nešto što uslovljava sam život depresivne osobe i što dovodi do gubitka smisla daljeg življenja.

Osećanje bespomoćnosti se javlja kao posledica doživljaja sebe potpuno neadekvatnim i nesposobnim za prevazilaženje teške životne situacije. Ovo dovodi do povlačenja od života.

Depresivna osoba se povlači u sebe, ne izlazi skoro nigde, slabo jede, spava, zapušta se i ne vodi računa o sebi. Kao odgovor na depresivne misli i osećanja može se javiti i autodestruktivno ponašanje i suicid.

Znači, da bi se na neke životne okolnosti reagovalo depresivnim raspoloženjem, potrebno je postojanje određenih struktura ličnosti.

Kada doživimo neki značajni gubitak (smrt bliske osobe, raskid ljubavne veze, gubitak posla, bolest), normalno je da budemo tužni.

Danas, u doba ekonomske krize, aktuelna je depresija usled gubitka posla, nedostka novca, gubitka vere da se nešto pozitivno može promeniti. Ali to nije opravdani razlog za gajenje osećanja depresije jer iako se desilo nešto užasno i nepodnošljivo, ne znači da smo mi to nekako skrivili niti da se tu ne može ništa popraviti, pa samim tim, ni da je sve besmisleno.

Ako se osećamo depresivno, važno je biti svestan toga da i u toj situaciji, kao i u svim ostalim koje se dešavaju u prirodi, važi zakon uzroka i posledice: naše osećanje je posledica određenog načina razmišljanja – ako smatramo da je gubitak koji nas je snašao nešto najgore i najužasnije što je moglo da se desi i da to nije smelo da se desi, dobro je da u takvim situacijama postavimo sebi pitanje da li je to tačno.

I da ga ponovimo – da li je to zaista tačno i da li je apsolutno tačno. I da neko vreme samo budemo sa tim pitanjem. To će nam pomoći da prihvatimo realnost takvom kakva jeste. Očito, teške i veoma neprijatne stvari se dešavaju, dešavale su se i dešavaće se. Ne samo nama, već i drugima. Ali nisu nepodnošljive. Sa njima se možemo saživeti, naći neka nova rešenja i izlaze. Dobro je da budemo neko vreme tužni, a posle toga da nastavimo normalan život. Prihvatanje stvari da su onakve kakve jesu nam omogućava da nađemo nova rešenja.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.