Kandirat ću se za precjednika!
Objavi baba.
– Kad je moga Obama tamo, mogu i ja ode. Prvi put u Rvata žena precjednik!
– Nema šanse – reče ćaća – Niko neće glasat za te. Evo, ja prvi neću.
– Ma nemoj, nisi ni čuo program, a već znaš da nećeš. To samo znači da si od predrasuda. Kad dođen na vlast takvih ću se odma riješit! Ovo će bit slobodna zemlja, bez onih s predrasudama.
– A ko će ti unda ostat? – pita je ćaća.
– Mande, ako niko drugi! Nju ću metit u odnose s javnošću. Otkad joj je pokojni umro, nije imala odnosa, a još je bokun žene. More ona dat.
– Ma o čemu to govoriš?! – zblenuto će ćaća.
– Šta, o čemu? Pa jel politika kurva ili nije?! Mande će bit u politiki ka riba u vodi!
– Vas se ne da slušat! – zgrozi se mater.
– To i je bit moje predizborne kampanje! Ne triba me slušat, triba me samo zaokružit!
Uto, eto i tete Mande.
– Mande, ka da si nas čula, taman o tebi govorimo!
– A šta ste lipoga rekli? – zapita teta Mande.
– Da ste kurbetina! – reče sestra.
I dobije po labrnji.
– Ne tuci mi dite! – obrecne se ćaća na babu – još nisi precjednica!
– Ajde, ali si se kandirala? – gurka teta Mande babu latkon.
– Daste san! Saću s peticijon kraj Čende, obić ću par gostijonica i kafića, neš se moć obranit od silnih potpisa.
– Pazi da ne kapne suza gemišta na potpis, razliće se pa ti ga neće priznat! – pravovremeno upozori teta Mande.
– Ma jedno više, manje. Neće valit imena. Već san ja prikupila BUM, Žute stranice, va mi samo nać nekoga da unosi imena! Dakako! – udre se baba po tintari – mala, starija će! Njoj se ionako ne razumi rukopisa. Zrila je za doktoricu!
– A baba, šta ako se posle otkrije da san ja ispisala sva imena na peticiju?
– Ništa, dok se to otkrije, ja ću već bit na vlasti.
– Ali baba, ja san misilia da se ti oćeš pošteno kandidirat!
Mene je baba sažalno pogledala i pomazila po glavi. Ćaća je pita da šta bi baba učinila od ove države ka precjednik.
Baba je rekla da bi je prodala strancima.
– Najboje Arapima!
– Šta bi?! – dreknio je ćaća.
– Eto to šta si ćujo! Pa bi vidijo unda bi li se naš čovik usudijo otet tuđe. A vako se, po naski, dogovore ko će komu i za koliko ustupit brodogradilište, tvornicu, a kad ne bi zna beknit stranoga jezika, ne bi se ima ni zna s kime dogovorit. Ali nije boje da ja prodan zemju i da solde idu nami, nego ka šta su oni prodali zemju pa solde ošle njima?!
– Da ćeš prodat zemlju?! Izbila bi revolucija u državi, svi bi se bunili!
– U nas, revolucija?! Ajde, sinko, šta ti je?! Vidiš i sam da narod ni ne bleji od straja da ne bi izgubio zalogaj.
– A baba, oćemo se unda svi priselit u Zagreb kad ti budeš precjednica? – zapita sestra.
– An? Kaki Zagreb?! Šta ću tamo?
– Pa tamo precjednik mora živit!
– Ne bi ti ga živila u Zagrebu, nema tih mijuna! – odrješito će baba.
– Pa kako ćeš onda bit precjednica?
Baba se domisli.
– Putovat ću na posal!
Odličan tekst. Vrlo ozbiljan i vrlo duhovit, istovremeno. Ono što mene dodatno dotiče je dijalekt na kome je napisan. Posebne pohvale zbog dijalekta koji je, bojim se, osuđen na izumiranje. Šteta je što ga većina u Srbiji ne razume. Ne samo po značenju pojedinih reči, već i po duhu naroda koji govori tim dijalektom. Hvala Vam na tome.