Dvi kune za oprat se?! Bogami ako nije jeftinije negoli to činit doma. Doma goriš bojler, tečeš vodu..cinije mi je prošetat do plaže pa sve obavit doli.
– Pa dok dođeš doma, upotit ćeš se! I di si bila, šta si radila?! – reče ćaća.
– A za čega imaš auto? Tiš me odvest i dovest! – reče baba.
Uto eto tete Mande.
– Ajme lipote! Jeste li čuli da je uvelo tuševe na lemozinu?! Dok je bilo za ništa nije me potezala žeja ali sad bi se ošla od gušta oprat! – govori teta Mande.
– Ja san čula da je za domaćega čovika u po cine! – reče baba.
– A kako će znat ko je domaći a ko nije? – čudi se teta Mande.
Pa doneseš sa sbonon izvod iz matične knjige rođenih i pokažeš inkasatoru kraj tuša! – objasni joj baba.
– An? Ali će bit i inaksator uz tuš? – zlamenuje se teta Mande.
– Dašta će! Šta ako kogod nema sitnoga? Inkasator će ti bit minjačnica, a prodavat će i 3 vrste sapuna da se imaš s čime oprat. Od kauštike će ti bit najjeftiniji, za mirisne se vaja isprsit i platit a more bit da ih hotelsko bude sponzoriralo s onin za jednokratnu upotrebu…Još se to ne zna! – slegne baba ramenima.
– E,lipo..svi falu kako je to korak naprid u turizmu i da se vajalo toga i prije sitit! – govori teta Mande.
– Dakako! – složi se baba – Kad se naplaćuju ležajke i suncobrani moredu i tuševi. A ako oće ko igrat picigin i zibat more vajalo bi da daju još kunu po glavi. Vako se itaju po plićaku, zapasaju ko Slovenci Zerp, viču, rastraju turiste, a vlast ništa!
– Ja mislin da bi se cila plaža tribala iznajmjivat! – siti se teta Mande – akoš stavit šugaman – iznajmiš bokun žala i platiš misečni najam a ne da se dolazi stihijski, di je koga volja.
– Tako je! – složi se baba – Onaj prvi dio uz more bi bio po zlato kako i pripada a ono ispod borovine isto ne bi vajalo da je jeftino jerbo imade puno svita koji nećedu da dobiju rak kože.
– Jel se vami čini da ste prikardašile, an? – podrugljivo će ćaća – Kako ste krenile naplaćivale bi i zrak.
– Nu, bome si se dobro sitio! Pa i govore da nan je zdrak likovit, pogotovo za astmatičare. Ja bi predložila Bijokovki da ogradi svoj prostor i unda auromatski njiov zrak ima lječilišnu vunkciju i ka takav se more naplaćivat! – domisli se baba.
– Tako je! – privati teta Mande – Jesmo li u kapitalizmu ili nismo?! Tuđe nećemo, svoje ćemo dat-ma uz nadoplatu!
Ćaća je reka da bi bilo najboje da one priuzmu vlast u gradu jer bi tako grad u dva dana napunio planirani godišnji proračun.
– A nije nas još niko kontaktira!-prizna baba
– Čekaju zadnji čas! – reče teta Mande – A ja bi in svašta dala za mislit: evo, jel red i način da svak pliva di mu se prohtije? Ja bi more isparcelala ka zemljišnik, ogradila ga u one bazenske trake i akoš plivat – uknjiži se, plati. Rezerviraš parcelu za leć, parcelu za plivat, moš platit interneton, karticon i znadeš kad dođeš da si svoj na svomu.
– Bogati Mande, ti si prevazišla i kapitalizam! – divi se baba.
– Ajde, dosta vas je više! Vi bi čoviku izbile zadnji dinar iz đepa, a ne bi dale ništa zauzvrat – idi se ćaća.
– Da ne bi? Dašte bi nego dale – siti se baba. – Obiteljski popust. Uz ćaću i mater dite do 10 godina more plivat di oće između dvi trake – bez naknade!
– Ma bravo! – ironično će ćaća.
Teta Mande je razvalila aplauz na babinu domišljatost a unda kazala: Ovaku ponudu bi ja odma dala u Ercegovinu, Italiju..i ne samo to nego bi imala i slogan.
– Koji? – radoznalo će baba.
– Fali more, drži se (svoga) kraja!
